СРЂ

СТРАЖА.

373

— Није ово посао за те — понови младић. — Па зашто? А шта сам ја? Да буде ово истина, не би ме били послали амо, мој Чалапине, јуначе ! Ништа се не чујаше под нагим богом. Батушкин коракну на лијево и за мало да не лупну главом у мало стабалце; наслони се на њ, спушти пушку у снијег те погледа наоколо, али ништа него ноћ црна, непродирна. Бијели плашт којим бијаше застрт онај зараванак, као да престајаше г три четири корачаја од Батушкина. — А. .. ха! — помисли младић, — добро ми рече корпрал да имам опаза, да се не стрмоглавим доље. На то му се учини да њешто жамори у зраку, и да овај жамор долази из велике далеке дубине, као њешто нејасна, али без прекида, као шушњава жута лишћа у јесени, као прикривено мрмљање далеких људских гласова, а све једнако, нити расте нити изумире, нити се примиче нити умиче. Окрену се на једну и на другу страну, не би ли што нашао да баци у овај недоглед; али се досјети, па кундаком од пушке разгрну високи снијег и напипа у мраку два три камичка, па како се једним метну, стаде да слуша, кад ће и на што ће панути. Него бадава све слушање ; као да је камен остао висећи у зраку. Баци и други што му боље снаге даху, али и овај као отишао у бескрајност. Стаде младић маштати о свачему, и за час га трнци прођу. Али се намах осоколи те сам себи слаже: — Није ово од страха, хвала Богу, него од зиме немиле! — Пак се дохвати и трећег камичка, замахну и два и три пута и подвострученом га снагом баци у бездани простор, па испруживши главу, притаји дах да боље чује. Ништа! А жамор једнако као и прије. У то бљесну муња и у тињи час читава се околица указа те се опет заодјену тамом, баш колико је Батушкину доста било да разабере пред собом страшну стрмен сву у снијегу завиту и доље, дубоко, дубоко, велику ријеку што се као сребрна змија вијуга пољем непрегледним. — Шахо! — рече, и вас се обесели и насмија. Преко те ријеке, бијаше га Сергије опоменуо, ушанчили се они ђаволи.... рогати. А ваља чуват стражу, да не би