СРЂ

372

СРЂ. — SRĐ

ходати по оноликом снијегу. Камење и сухо грмље све бијаше запело, па ни трага Сергијевим стопама, кад је оно отраг једне уре повео Чалапина и одвео удурученог Шипјагина. Сергије ходаше први у оној невиђелици; за њима Короленко, пак Батушкин. Њихови се кораци не чујаху у дебелом снијегу, у оној великој тишини манџурске зимње ноћи; оно страшно мртвило испрекидаше по каткад Сергије, раскорачујући тешку сабљетину кад га је у ходању саплећала. Што се више примицаху зараванку на врх бријега, на којему бијаше постављена стража, то више осјећаху цичу студен, а Батушкину се чинило, као да га све шибају по лицу оштре шипчице од леда. На једампут Сергије стаде и окрену се: — Јеси л' то ти, Короленко? А онај други? Хеј, Батушкине, шта си заостао ? Младић успијехан једва да их стигне. — Видим ја, тешко је теби по оваку времену. И опет се уврсташе и придадоше ногама. Изненада заблиста бајунет у ноћи. — Стани ! — огласи се стража. — Ми смо, Чалапине — одазове му се Сергије, и у два скока створи се пред њим. — Јеси ли жив ? — Јесам, али не знам ни сам како. — Спремај се да се вратиш; наложили смо за те ватру, како треба. У то се Короленко и Батушкин помолише у мраку. — Само брзо, момци — удеси корпрал — прожела ме зима, и једва чекам да-се нађем крај ватре.

Батушкину се стегну срце, нетом се нађе сам у оној невиђелици. Сергије му бијаше рекао при одласку: Пази, јер су рогати! а Короленко у шали: Угриј ми овај снијег, да ми је тепло, кад буде мене ред! — а Чалапин климатајући главом и узвивши обрвама на внше, замрмља: Хе, синко, није ово посао за те! И ударише сва тројица низ бријег и за кратко их нестаде у ноћи.