СРЂ

СТРАЖА.

371

Батушкин закашље, али Мусаров једнако као да се њеком причином забавља. Све у оној подземљушици мучи; чује се само танко звиждукање Галаганово и дисање големог Шипјагина. — Рогати! — понови опет младић, па спусти главу на прса. На једном he Сергије, устајући: — Вријеме је, спремај се, Батушкине, да нас Чалапин даље не чека. Било је као да је овај Сергијев позив растјерао из главе његових другова све тешке мисли и чудновата привиђења. Корпрал навуче први свој дебели ћурак, натакну голему шубару до очију и јами пушку по сриједи. То исто учинише и Короленко и Батушкин. — Јесмо ли — запита Сергије — а ти, Батушкине, да си ми се добро напио, јер, знаш, није шала како је ноћас зима стегла. Па још једампут промјери своја два друга, да се освједочи да је на њима све у реду. — Отвори, Мусарове! Мусаров устаде, гурну плећима оне двије дебеле даске пред јединим отвором на подземљушици, и једва их помакну, како их снијег бијаше с поља притиснуо. — Збогом, Мусарове — рече Батушкин, погнувши главу да изиде на поље. — Пази — одврати му пријатељ, да ми не заспиш. Боље је било да си мало спавао, мјесто да слушаш оне њихове будалаштине. — И потепша га по рамену, као да хоћаше рећи: Иди, синко, с Богом; оно су све лакрдије; не ће ти бити ништа. Његово се лице бијаше тако умилостивило, и таком се благошћу његове очи прелише, да је Батушкин све то на њему прочитао, кад се на њ окренуо при одласку; па ако му није нити циглом ријечи што узвратио, опет му у тињи час душа скочи у грло, па у себи проговори: Хвала ти, добри, добри Мусарове! И нађоше се три друга на сред поља у снијегу. Не бијаше нити триста корачаја до мјеста на којему Чалапин чуваше стражу и чекаше замјену. Али тешко бијаше