СРЂ

376

СРЂ. — SRĐ.

Ријека је испод њега једнако шумила, али се том шуму бијаше већ привикао; да се она силна вода од једном скаменила, био би га онај ненадни мук из дубине дајбуди за један час устресао. Батушкин зијехну као никад прије, па климну главом. Језа га подузе. Учини му се да онај дебели пањ малакше испод њега. Исправи се, али је пањ још на свом мјесту, тврдкако прије. Опет му изађе изнебуха у памети она опомена Мусарова: Пази, знаш . . . пази! — Добри Мусарове! — рече. У исти мах створи се пред њим, као да је живим очима гледа, страшна погибао што му пријетијаше, да га буду снаге издале и заклопио очи у оној црној пустоши. Трнци га прођу од главе до пете, па остаде разјапљених уста као пред њеким чудом никад досад просниваним. Али се у брзо врати у се, па сакупивши сву снагу што му још преостајаше, измисли њешто што би му могло донијети утјехе и разговора : — Пјеваћу . . . али само нека вријеме прође. И кроз ону тишину, што могу да стварају само ноћ и снијег, кад се за људску пропаст заједно нађу, једва продре младићев танки изнемогли глас, испрекидан од загушеног дахћења: Црвену је капу натакла и отишла у црквицу . . . и отишла у црквицу . . . Пјесма је изумирала у грлу, као жамор малог врела кад пресахњује .. . Младићу се глава повија тамо амо, варнице му крешу пред очима, па је нај послије спушта на прси, као да му је сабља пресјекла вратне жиле .... Шубара паде на снијег: бијаше једина црна тачка на оној непрегледној бјелоћи; али мало стаде, те под младим снијегом што из нова бијаше почео да се лагано спушта са нијемог кубета небеског, нестаде и ње. Бијеле пахуљице падаху као мртви бијели лептири и слагаху се мирно на пријашњи неоцкврњени плашт. На голој глави младићевој копнијаху у исти мах, те танки искривудани поточићи тецијаху са умочених власи низ врат, низ лице, низ грло. Батушкин нагну једном главу прије на