СРЂ

СТРАЖА.

377

десно пак на лијево раме, као да he на ћурку отрти наквашене образе, ал је опет спусти изнемоглу на прса. И снијег једнако падаше, не пријављујући се нити којим гласом изумрлој природи, и полажућ своје лагане пахуљиде, као што мајка полаже своје успавано дијете на мекани креветац. На једном кланцу бијаше страшно крешево. Од Батушкинове кумпаније бијаху пали капетан, сви поручници и преко сто момака. Јаки непријатељ јуришаше на ону шачицу људи да их посијече. Главни заповједник бијаше мало прије поручио: Држите се храбро, јер пропадосмо, ако Јапанци освоје кланац! — Батушкин помисли: Сада да видимо ко је јунак — и постави се на чело својих другова. За кратко вријеме нађе се сам пред цијелом јапанском војском; све бијаше око њега мртво и рањено. У загушљивом диму од пушака и топова његова сабља сијеваше као муња кроз облаке. Непријатељи падаху као класје кошени. Али кад видје да би га могли и страга напасти, окрену леђа, иовуче се гдје је кланац издушивао уским ждријелом у широку равницу, и ту стаде. Ту је требало да се непријатељ један по један с њим омјери. Његова је сабља правила чудеса; на рпе се нагомилаваху око њега љешине посјечених душмана, и тај покољ потраја све до црнога мрака, баш колико је главном заповједнику требало да на другој страни сузбије непријатељску навалу. Ал његова десница стаде напокон малаксати и био би се срушио на земљу, да није у исти тај час одјекнула у крвавом кланцу руска трубља. Хура! заори се као грмљавина и бијеле заставе његове домовине показаше се на бреговима десно и лијево од кланца. Непријатељ да ће се у бијег дати, али са свих страна кланац већ запремљен од Руса. Јапанцима не остаде друго него положити оружје. Ко би их пребројио!? — Хура! Батушкин, Хура! чу се са свих страна и главни заповједник, генерали, официри, и сва војска, сви око Батушкина; један му повија ране — бијаше их задобио преко тридесет — други га љуби у лице, трећи га кријепи ракијом, а заповједник, показујућ га свима, скине капу и загрми: Хура! побједитељу, спаситељу Русије!