СРЂ

378

СРЂ. — SRĐ.

Кад сутридан ето од Цара по жици налог, да се Батушкин врати кући, да га он и Царица хоће видјети, у своме двору лијечити и његовати и пред цијелим му народом захвалити. Царски посебни влак — тако је Цар поручивао нека се за њега спреми. Ова га вијест у велике обрадова, и чим се окријепио и могао да наступи дуго путовање, опрости се са свима. Пред царским, а сада и пред Батушкиновим влаком, бијаше поређана почасна кумпанија. Батушкин се успе у свој вагон, и како се влак упути, спази у оној кумпанији онога Чалапина, који му некад на стражи рекао: Није ово посао за те! Батушкин га погледа постранце, нахери маличак брк, па се укрути колико је висок био, и окрене му леђа. Влак задими манџурском пустаром. Како оно окрену леђа, те не имајући више ослона на оном сухом пању, Батушкин се сруши у снијег. Раствори за час очи и намах наслути своју страшну судбину. Онако гологлав, с косом што му се хватала за чело и за очи, покуша да се дигне, али све више западаше у снијег. Зглобови на рукама и у кољенима задаваху му на сваки покрет неизрецивих мука. Стаде гацати четвероношке по снијегу, једва се вукући, а испружио главу и издречио очи у непродирну тмину. Нешто све бунца, као пијан. Пада; опет се диже. Ћурак га заплеће; застојкује; скупи изнова сву своју снагу, да ће устати; руке му се сагну у лактима, лице му се задубе у снијег; диже се опет, дахће, разјапи уста па спушта главу на прса; регби рањени медвјед вуче се по пустињи; окрене главу преко лијевог рамена, заблене се у празни простор, уздахну дуго, дубоко . . . па се стровали наузнак. И влак је јурио преко сибирске равнице, као да су за њ крилати змајеви запрегнути. У вагону све сама зрцала опточена златним оквирима, и свјетионици сваки са тисућу свијећа, и свилени сагови меки као ливада истом окошена. По заповиједи царевој, влак се није нигдје заустављао, него једнако летио без прекида. То га је бољело, јер није могао