СРЂ

СТРАЖА.

379

да захвали силноме народу што је наваљивао на сваку станицу да дајбуди из далека види великога Ивана Ивановића Батушкина. — Вријеме је неосјетно прохујало. Кад једног јутра ето дојури влак у петроградску станицу. У исти мах Батушкину заглухнуше уши од урнебесног клицања и заблијешташе очи од сјајних одора окупљених генерала и кнезова. Музика засвира царску химну, застава се почасне кумпаније спусти; кад пред свим тим свијетом кога ћеш видјети? Цара! главом Цара, гдје руком на огромну козачку шубару поздравља по војничку спаситеља царства. Батушкин испрва се збуни, али се до скора освијести, па све замеће ногу на јармац од вагона, кад ето Цар се према њему залети, пружи му руку да сађе, загрли га, пољуби га и замоли га да би допустио да почасна кумпанија пред њим дефилише. Батушкин климну главом и кумпанија са заставником на челу, дефилова, музика засвира изнова, и вас онај свијет као у један глас: Хура! Хура! Хура! По том Цар одведе Батушкина у посебни салон, гдје га чркаху велики кнезови и свита; ту започе представљање. — Велики кнез Константин — рече Цар. — Драго ми је — узврати Батушкин. — Велики кнез Михајло. — Мило ми је. — Велики кнез Александар. — Весели ме. — Први министар . . . други министар. . . трећи министар. — Хвала . . . врло ми је мило . . . пуно ми је драго. — А сада у мој царски двор — рече Цар — моја те жена чека с готовим ручком. — Хвала ти, господару, а ма баш ћу ти све опуцкати до мрве. И укрцаше се у кола; Батушкин и Цар у прва, а за њима дванаестора кола са свитом. Кочијаши одаламише, коњи дадоше маха ногама и запрашише широким петроградским улицама. Боже, колико ту свијета бијаше нахрлило! па ништа него се машу капе у зраку, са прозора вију се заставе, госпође обасипљу цвијећем кола, топови пуцају, звона звоне, и све као да се у једну вику дало: Батушкин! Батушкин!