СРЂ

380

Батушкин се клања десно и лијево и руком захваљује руском народу на лијепом дочеку. Цар мучи, ништа не говори; зна да је све оно славље намијењено његовом великом госту. Кад стигла кола пред зимњу полачу, ал ето Царице на прозору гдје маше рупцем. Батушкин опчаран њеном љепотом, пиљаше у њу као у њеко божанство; очи да му стркну од притајанога весеља, а не скидаше их с ње, све док кола нијесу ушла кроз широка врата у полачу. Бијаше заборавио велике почасти исказане му од Цара и господара; све оно славље, оне заставе, оно клицање, онај свијет.... све као да је у један мах излињало из његове памети; па сву снагу срца свога, сву милоту душе своје и вас полет своје крилате маште сасреди у благо царичино лице, насмијано неизрецивом добротом. Кола се зауставише; он се врати к себи, па као помаман удари уза степенице да се поклони својој господарици, која је љепша била од богородичине слике у саборној цркви казанској. И она је стала на врх стуба као причина још никад проснивана; на њој све само злато и драго камење, а на глави јој круна што се сјаји као сунце. Стоји, нишга не говори, а све гледа у Батушкина и душа јој кроз миле очи проговара: Ево ме! Велики снијег, који је у прво праскозорје био изнова почео кијати, бијаше већ замео Батушкина мртва и удуручена. Још му лице провириваше из оне бјелоће, а на лицу као да су трагови посљедњег осмијеха и посљедњег задовољства. Али и тога нестаде под бијелим плаштем, којим небо бијаше застрло непрегледну манџурску равницу и лијепи сан рускога јунака.