СРЂ

570

СРЂ. — SRĐ.

Pero pripirući veslima odjavi: — On. — Ko ? — Marko ! Cujući ovo irae Marijana streptje, problijedi, pak žalosno zavapi: — Јоћ ! шој Pero, propali snio noćas ! Pero nekijem nacinom od lera, pusti veslo a izdigne glavu, govoreći: — Niente paura* kad je ovi na poslu (i pokaže sebe); samo te molim da muciš, da te oni s Vješala ne ćuje. Slijedi za tijem sam sobom: Kako se je ona hudoba ondi sad stvorila ? za što je došo ? . . . Da je obazno za nas ? . . . a ha ! ovo ti je došo po kakav tabak **, er vidio satn danas jednu barku vrtjet se oko Danaća. Ma nii vraga, čudim se kako ga nije obonjo *** dumanjski kučak ! U to Marijana opazi da se ne voze u Kolorinu nego na dvor, pak opeta progovori uzdrhtanijem glasom : — Jadan Pero, kud me vodiš ? Mi ne idemo doma. Što će sada ona jadnica sama u kući ? — Rek6 sam ti da mučiš Jesi li dobro zatvorila kuću ? Marijana zaklima glavora da jest i pokaže ključe. — Dunkve zitto, ***"' doć' ćeš doma, ma ne kroz Kolorinu. Daa . . . u Kolorinu? nije Pero lud. Tako govoreći silovito je vozio, laitica strigla je more i kružila Lovrijenčevu hrid da uđe u Pile, gdje joj bijaše obićno pristanište. Istom prevališe рб puta, kad na noćnoj tišini zatutnji lajanje golema pseta, te se razlijegalo zrakom iznad Vješala. Rekao bih da je to isčekivao naš vozac, er ispusti jedno dugačko : aa ... ha I pak priloži: Sad sam miran, a sad neka ti ga misli! Dok se raspataš ***** s kučkom, mi smo doma. Marijana čujući Pera gdje odiše i nešto govori, upita ga sa strahom:

* Ne boj se nimalo ! ** Duhan. *** Uprav: obvonjo, od ob—vonjati. **** Dakle muci. ***** Nagodiš.