СРЂ

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. — OCJENE I PRIKAZI.

699

„Гдје је небо тако тмурно, „Гдје но мјесец тамно сије, „И гдје звјезде сијалице „Облачина тешка крије; „Ту глас звони са висина: „Овдје ти је отацбина". Лијепи су то стихови, али признаћете ми ваљда да глагол сјати или сијати у трећем лицу једнине гласи-: сја или сија. Исто тако „тешка" облачина и томе подобно издаје пјесникову самовољу да српски језик подчини под још премладо копито свога Пегаза. Но хајде да му то опростимо. Опростићу му и стих: „Па дрвеће старо мрије" јер као што видите, то је апсолутно потребно да би се могло слагати са: „Само сјетне пјесме вије". Али ми је запела за око једна маленкост на страни 10, китида 2, гдје пјесник вели ово: „Гдје су поља вјечно мртва, „Те на њима жита није, „Гдје не има л'јепог дана, „Већ олуја само бије; „Ту глас звижди из долина: „Овдје ти је отаџбина". Ови стихови би се могли примијенити на хладни и ледени сјевер; а не на Босну, јер наша китна и плодна Босна није му тако грозно пуста и јадна отаџбина. То је оно што мало прије рекох, да није довољно осјећати, него да треба и разумијевати околину, која пјесника окружује. Неразумијевање имаде често пута бесмислицу за посљедицу. А то није нужно. Оваквих и сличних ствари имаде доста у овој књизи. Читајући пјесму иза пјесме, оне све заједно узете сачињавају збирку стихова и ритама, из којих би се тек дало нешто створити, кад би се узела каква тема за пјесму. Оно, о чему он пјева, некако је неодређено. Предмет је толико засут стиховима, да се и не распознаје. Но то се не може назвати магловитошћу.