СРЂ

700

СРЂ. — SRĐ.

Магловитост у пјесмама имаде нешто привлачног. Н. пр. кад читамо пјесме Јована Дучића и Алексе Шантића, налазимо у њима магловитости. Облик идеје оличен у опјеваном предмету дође нам пред очи некако потпун, — савршен, док она магловитост изгледа као фини вео преко зачарљиве слике, која привлачи и остаје нам у срцу .... Овако у Поповића није. Сиже његових пјесама није добро изабран а поврх свега није разрађен. Доказ за ово су н. пр. пјесме „Погреб" на стр. 12., „Камен" стр. 20., „Ноћ" стр. 29., „Први снијег" стр. 31., „Спи Сарајево моје" стр. 35. Пјесник имаде осјећаја, имаде воље. Али кад још буде литерарно образован, кад се код њега буде развило схватање радње: српски се народ може надати, да у Поповићу добије изврсна пјесника. Сад је то све прерано. Душа ваља, имаде у овим пјесмама и лијепих творевина, као: „Јецање" стр. 18., „Шумор" стр. 23., „Слутња" стр. 27., „Плач" стр. 33., али између свију њих нај љепша би била „Моја кућа" стр. 59. У овој пјесници опијева пјесник сиромашку сеоску кућицу, подупрту храстовим дубом; опијева успомене те кућице. Ево посљедње китице: „Кућа мала, почађала, „Али срећне дане памти, „У срдашцу дјеце њене „Жарка љубав за род пламти „Па доће ли сретно вријеме „Жељо врућа; „У пламену би ће прва „Моја кућа". Ово је лијепа пјесмица, надахнута патриотизмом, и даје нам гарантију, да ће се пјесник домоћи и знати, да пјева само потпуне пјесме. Да ресумирам. Поред свих недостатака техничке природе, пјесме су Јовине њежне и држим, да ће их свијет радо читати.