СРЂ

КОЈИ ЈЕ ОД ДВОЈИЦЕ ? Написао Gardonyi Geza. С маћарског Славко М. Косић, Мостар. Неку стару сребрну споменицу однесем златару, да ми на њу причврсти ушку. Спремио сам је на поклон. Мој један пријатељ, докгор, био ми је још љетос споменуо, да би волио какав украс за ланчић џепнога сата, што га нико нема. Случајно наиђем код једнога трговца у Фиоренци ову споменицу. Била је то лијепа малена медаља, и ако јој је наличје излизано. Некада је баш на тој страни био натпис. Споменица је била толико излизана, да се слог видио тек као сочивасте закрпе. Али тим љепше бијаше лице ; приказивало < је Христа, како десном руком показује на небо, а лијевОм држи жижак. Док је златар радио, ја сам чекао. Још је неко у радњи сједао и чекао. Старија женска у црнини. Из њенога муфа кевћала је на мене малена керица, мала као текуница. Чудио сам се песту, па онда и газдарици, старој госпођи. Лице у ове старице било је учмало, као и у других старих људи. Па можда још и више. Нос и подбрадак толико бјеху у ње изпружени, да је прије личила на папагаја, него ли на човјека. Видио сам много таких старих госпођа, па ни ова ми не би толико упала у очи, да јој на жутом увелом лицу не бијаше нека примјетна туга. По одјелу се види, да је у добром стању, ма да је оно било црно и без икаквих украса; на њој не бјеше ништа ни од злата. И да пред радњом нијесу чекала кола и на њима ливрејичачи слуга, ипак бих познао да је из палате. I Али каква туга мори богатуна, који се у животу није никада молио Богу скрушена срца оном реченицом из Оче-