СРЂ

НОЋНА ПЈЕСМА.

761

Руку да натраг повучсм, кад јој се друга пружа; оклевајући као водопад што још у паду оклева: тако сам жудан пакости. Таку освету измишља моје обиље; таку подмуклост рађа моја осама. Cpeha ми даривања изумре у даривању; врлина ми сама себи несносна поста у своме изобиљу. Ко увек поклања, у опасности је и стид да изгуби. Ко увек дели у тога руке и срце жуљеве имају. Не сузи ми око више гледајући стид просилаца; моје руке и сувише грубе посташе да осете дрхат пуних руку. Откуд сузе у оку моме и пепељка на мом срцу? Ох, мучење свега светлећег! Многа сунца круже у пустом простору, и свему мрачноме говоре својом светлошћу, — мени ћуте. Ох, то је мржња светлости према светлилу: што немилосрдно иде својим путем. У дубини свога срца противно сваком светлилу, ладно према сунцима, — креће се свако сунце. Као вихор бесни лете сунца својим путем; то је њихов крет, следујући својој гвозденој вољи, — то је њихна студ. Ох, ви сте то тек, мрачњаци, ноћници, што стварате из свега светлећег себи топлоту! Ох, ви се тек напајате млеком и медом вимена светлости! Ах, лед је око мене, лед ми руку сажиже! Ах, жеђ је у мени што чезне за вашом жеђу. Ноћ је: ах, што морам бити светлост! Осама! и жеђ за поноћним! Ноћ је. — K'o извор жуд из мене избија: жудим за говором. Ноћ је. Водоскок сваки јаче жубори; и душа моја гласније говори. Ноћ је. Тек што се буде песме драгана; и душа је моја песма драгана. Тако певаше Заратустра.