СРЂ

768

СРЂ. — SRĐ.

Одмах на почетку копања испадоше бијеле кости. Грофица их са сузним очима покупи у једну велику црну мараму. Никоме није дала ни да их се дотакне. И дал>е су копали у највећој тишини. Представници власти скидоше шешире и тако су пратили овај посао. Копајући тако наиђу на вратне кости, затим на кости руку и ногу. Само необично бјеше, да је пуно костију, више но у једнога човјека. — Пажљиво, пажљиво ! — муцала је госпођа. — Боље би било, да земљу рукама избацујете. Већ су видјели и неке бијеле, кречне слојеве. Ту је било још више костију. Кад, али одједном испаде још једна лубања. Стара госпођа цикне и паде у несвијест. Они је пошкропе водом, те када је дошла к себи угледа на марами двије лубање. — Шта је ово ? — запита пренеражено. Солгабиров слежс раменима и збуњено јој одговори : — Богме, милостива госпођо грофице, на почетку Вам нијесам хтио споменути, али сад Вам већ и морам рећи, да су некада на овој хумци била вјешала. Убица је овдје наишао на јамурину, што су копали под вјешалима, да љешина падне у њу. У јаму би прво бацили неколико кошара креча. Без сумње да је објешени већ лежао овдје, када је зликовац довукао своју жртву, те их је онда обоје затрпао. — Али која је глава мога младожење ? Која ? Дигоше лубање па их загледаху са сваке стране. Размишљали су, договарали се. Не знају. — Морали би прво знати, ко је био објешени — рече напосљетку Солгабиров — па онда ће ваљда пронаћи који доктор, које је лубања објешенога. Па онда одмах испретураше архиву. Тражили су rio подрумима и таванима. И једва некако послије недјељу дана нађоше. Дакле објешени био је неки Тона Пирош, зликовац у двадесетпрвој години. Из аката се види да је сељачког поријекла и да је био месарски момак. Злочини му бјеху у томе, што је давио жене и дјевојке, те им скидао обоце и прстење.