СРЂ

ПОД ,,-АМИН".

Рмкардо llf 1К'ОЛliii. Кнстање Из јутра мс пробуди звоњем>е. Брецало је ма цркви. Том . . . том . . . том . . . Отегнуто, мукло марамте зрак глас крупног звона. Да није ко умр'о? Промислих, и како је то занимиво yoniie, јер сс тад прмчају сва добра м зла дјсла покојникова, ноготово на сслу, гдје је скоро једина забава, ја се скочих из постел.с да привнрим на нрозор. Отворио широм притворене капке, поглсдао . . . инкога. Сипјег је био uo1iy иакијао и бијелила се јс цеста на далеко докле досизаше поглед. Ведрина и зима. Таман да he гранути супце. Обучем се хитро. Чудпо ми јс било па срцу. У овој пустињи, промислих, ваљда звоно тамо бреца на смрт- свему. Изађох на цссту. . . никога. Само се бијсли цеста, бијеле се куће, поља па далеко на широко до криве црте, гдје се планнме живо и оштро истичу у небеском модрилу. Изгледа ова бјелина као безнадежна чиста туга, бсз ријсчи. Бијели, ко авети, стрше из снијега голи иањеви стабала и шире вито грање, као осушсни човјек, у страху смрти, бијелс руке сухе. Ја сам се био загрнуо у топлу хаљину и на уши намакао крзнату бунду. Само нос и образи што су вирили, руменили сс и стинули. Шкригтао је меки снијег под мојим ногама гласом као тужним. Можда се је тужио што га скврним тако за рана. Ја да hy скренут прама цркви, што је за једном окучи сакривена била, кад опет: Тон . . . тон . . . Помоли се црква а нрсд њом је човјек замотан у кабаници, као .да је црни гаврап полегао, теглио за коноп звона, одмјерено мирно, сагињући смијешно хрптењачу, као да се клањаше у такту невидљивој особи. Примакох му се и упитах, ко је умр'о или умире. Он не престаде да за коноп вуче једном руком; другом исирави капу, што је била насјела на очи, погледа на ме испод ока и смрска: