СРЂ

ПОД „АМИН"

•— Боме нико! Па што звониш? - Под „Амин". Да јс казао не знам коју кинеску ријеч, можда би га толико био разумио, као што рече опе двијс. Ипак нешто што мс је било стид, нсшто што сам видио е није вољан да сс разговара, нијссам хтпо да га даљс питам. Промислио сам, нешто хоће да будс, па hc сс можда и свијета скунити, ria му добацим: Кад he доћи ? У мјесто да одговори на моје питање, оп ме уппта: — - Имаш ли дувана? Понудим му из своје дуванкесе. Он остави напокон копоп, нзвади иза паса лулу са дугим камншсм и испразни у iну скоро све што бијаше у кеси. Прппалн са сумпоровом шибицом, коју је држао дуго мсђу окорјслим, сухим, жилавим рукама, да јс вјетар пе угрпе, па сам, одбијајући густе димове, почне да ми рсда : — Ено их, боме, свијех у цркви. Чекају калуђера. Паручио Илија Штрбац Шпиру Рел-.ића што му је украо овцу. Он, боме, примио; па сто hc сад, иред пародом, да ду'овник купе. Не, мој Господипе, док је Хрпстос ходао но свијету, бојао сс свак . . . . а сад ! . . . "Гу мало стану, иљуцне па настави климајућ покаткад главом. — Изопачио се свијет. .. па свако чудо ударило. Било јс прије и попу и тежаку; а сад нити тежак пази noria, нит' сс поп мисли за тежака. Све ударило у пунте. Утрне лулу, окрене ми леђа и уђе у цркву. Ја за њим. Слаба свјетлост, што продираше кроз шарена стакла, тск што допушташе да се распознају предмети у цркви. У срсдипи цркве разговараше се живо, али испод гласа, неколицина тежака, у скупу. Укочене слике светаца на иконостасу, прсд којим су горјела два свијетњака, као зачуђено гледаху на необични посјет. Ја се примакох скупини, док је онога, што јс пред црквом звонио, нестало за иконостасом кроз врата. Запитах их: — Кад he доћи калуђер ?