СРЂ

ПОД „АМИН"

65

догодило се оним који хоће да га праведна стрпају у тамницу. Догодило се њима да Бог да. — Амин. Сва ова скупина, испод гласа, мукло, као престрашено прогунђа: — Амин. Тад калуђер угаси свијеће и окрену их к земљи, па стаде да чата. Онај човјек што је теглио за коноп, изађе из цркве. Сви поклекоше. Калуђер понављаше што је тежак био казао и за сваком клетвом настављаше „Амин". — „Амин" на сав глас понављаху људи, а звоно брецаше на мртво. Тон . . . Тон .. . Тон . . . Кад посљедњом изговори, исправи свијеће и учини знак крста. Сви се прекрстише. Њега нестаде за иконостасом. Мало послије изађе, поздрави се, прозборив неколико ријечи и оде. Мислио сам да је све свршило, и хтједох да пођем, али у то један рече: — А сад под камен. — Под камен, под камен ! поновише сви. Један за једну, други за другу руку ухватише младића од каквих 25 година и стадоше га вући на поље. Онај им се није ни отимао. Свима су пламтјеле очи као у дивље мачке: направљаху неуредним кретњама рамена кабанице, што им се у гурању низ леђа омицаху. Тај помични скуп људи, као клупко црви, изађе нред цркву. Ја за њима. Донесоше двије плоче. Једну положише на земљу под само звоно, и присилише момка, којега су чврсто за руке држали, да на њу стане, другу му насадише на главу. Тројица њих је држаху рукама а један изговараше кунећи: — Ако је он, расло му трње на огњишту. — Амин, амин, грајаху други. Онај је исти човјек теглио за коноп звоно, неуморно, гледајући зажарен у лице оному, што је под каменом био сагнуо главу од тежине плоче, нека је њу шест шака држало. — Помрло му кољено, кријешташе онај кунећи. — Амин. Амин! — Ако ли није, догодило се оному, који га химбено тужи, и горе.