СРЂ

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОМУНЕ.

зарадићеш ти или он, сутра пак, можда ти не ћеш ништа зарадити, али за то ћу зарадити ја. Разумете ли? Сву зараду на гомилу, и све се сматра да је заједничко. — Хм!. .. Да видиш... То би лепо било, само како би се то могло удесити? — То би се могло врло лепо удесити. Ослоните се ви само на мене. Собу ћемо наћи у клисарке у подграђу, — то ћу већ ја сам свршити. Соба ће бити са три прозора. У њој нема никаква намештаја, — али то не чини ништа. Свак ће себи склепати од дасака какво-такво легало, узеће сламе па начинити сламњачу, и бићемо срећом као богови ... Ето ви плаћате за ову коњушницу седам рубаља, а ја ћу за сву четворицу, да погодим са клисарком за пет. Шта велите? Зар то није економија? И још, ђаво да нас носи, ми једемо такве сплачине, да ће нам скоро почети трбух да отиче, а тамо клисарка има огњиште, па ћемо моћи по нешто и да кувамо. А куваћемо редом — данас ја, сутра ти, прекосутра он и тако даље. Па после, у нас треба да влада такво братско правило: сви се подједнако старају о томе, да добију занимања, па чим који у томе успе, он даје своју зараду у општу благајницу. На пример Феђо, теби понуде кондицију из математике; ти си рђав математичар, па ћеш ту кондицију уступити Јагелонову; а Јагелонову рецимо, у изгледу је кондиција из грчког језика, а он је наш математичар, — онда ће он ту кондицију предати једноме од вас... Па и што се на пример, мене тиче ... Ја сам још у школи био чувен због познавања књижевности, и „Реч о пуку Игоревом" знао сам на памет, од почетка до краја... Дешавало се, да су ме другови, ноћу из шале будили: „Кирђага, дее' четврту страну, дванаести стих". А ја одмах почињен тугованком Јарославне: „Ветре, ветре крилоноги! Зашто тако силно вејеш. И носећи густе магле, По земљици жалост сејеш? — Кажи зашто твоја крила, Носе стреле отроване, И разгоне храбре чете, Мужа мојег на све стране". И тако избубам све до краја... Дакле ето, ако се тиче књижевности, ту сам ја. Јесте ли ме разумели? И на тај ће начин у нас бити — комуна. Све је опште, ту нема разговора. Заједнички труд, заједничко имање, сви имају једнака права. Једном речи — комуна. Разумете ли?