СРЂ

ПШЕНИЧНО ЗРНО ВЕЛИКО КАО КРУШКА.

127

цару, да им он пресуди. Цар одлучи, да се узму њихова дјеца и да то благо доће њиховој дјеци. Други случај био је страшан и учинио је, да је нестало правде на земљи. Јер „када бијаше божији благослов на земљи, онда бијаху и праведне вериге. Чинило се свијету, да те вериге из неба висе, и оне су биле свједок свакоме на земљи . .. Кад суд не би могао намирити или изнаћи, ко је кривац, онда би суд слао тијем праведнијем веригама. Кад би два противника дошла до верига, требала би обадвојица да их руком дохваћају, па, прави је вазда мого' дохватити, а кривом се не би дало, јер би вериге од њега у небо побјегле". Кум неки зајмио је у кума сто дуката, издубио један штап и ставио их унутра. Кад је кум заискао паре натраг, он му даде штап у руке, поче се крстити и рече, да је паре вратио. Зачуди се кум томе непоштењу и пође с њим на суд. Уз пут је узео непоштени овај штап натраг. Пред часним веригама закле се поштени кум, да је прав и дохвати вериге. Непоштени кум даде опет штап свом куму и закле се и он, да нијесу у њега дукати и дохвати вериге. Кад се вратише, он узе штап и опет награг. А у тај час почеше се вериге дизати у небо и нестаде их за увијек нспред људских очију. Он им нај послије растумачи, за што је онај први старац онако бијел („много је радио и имо' је много бриге"), онај други сијед („имо' је бриге"), а он остао с правом бојом („ја нити имам бриге, нити што радим"). Прича та има три дијела, управо три готове приче, из којих је састављена. Једна је са пшенићним зрном, друга са поштеним купцем и продавачем и трећа о кумовима и часним веригама. Све их, изгледа, веже заједничка нит онога доба, кад је још било правде на земљи. Али, у ствари, у том споју има неприродности и пријелази из једне приче у другу нијесу ни течни, ни оправдани. Оне могу да буду по логичном закону једна уз другу, али логична веза те врсте није -обична у народним приповијеткама. По сам развој радње ове узгредне приче, ако би се сматрале као епизоде, немају потребне узрочности и ако иначе, у неколико, допуњују слику прилика, али не и радњу. Народне приче уз то не трпе тих реторских, драмских и сликарских допуна, оне хоће да буду течне, одрећене. Ове приче немају ни значајне сличности или сродности мотива, немају успоредности радње. То су приче са разним елементима и из разних кругова.