СРЂ

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ

867

Пошто су се сватови заложили мрвицом слаткиша, комадићем печења и пршута, попили по чашицу, и женске их закитише сватовском китом, упутише се. Женске тада почну ону познату отпратницу : „Збогом поша' првијенче, На путу ти добра срећа! Ко ти хтио наудити Не дао му Бог." и тако рећају барјактару, старом свату, куму дјеверима и војводи, а пустосватима би, али се одмакоше, те морадоше прекинути. Ставимо се у њихов положај, па поглепајмо сватове. Дуга једноповорка креће се достојанствено лаганим одмјереним кораком. Пред свима је првијенац, младожењин ујак ; за њим барјактар, који поносно маше српским барјаком ; за овим озбиљно кораца стари сват, који је глава свима; за њим златни кум са прикумком ; па два дјевера млада, брат и блиски сродник младожење; за овима учо са херцеговачким карегом, као старјешине пустосвата, а за свима војвода (зет младожењин), који носи о рамену чутуру пуну вина, здравицу којом ће жедна напојити друга и погостити пролазнике. Сви су сватови једнако одјевени: широко, народно, златом ишарано одијело. Често се чују повици „весело, куме!" „весело, ћевори!" а не ријетко пјевач „из гласа" запјева : На путу им добра срећа била", иза чега ваздух проламају револверски меци. Кад наљегу покрај чије куће, изнесу им здравицу, сватови захвале напијалицом и мецима из пушака. Наши се свати јутрос уморити не ће, јер је младожења у близини нашао себи сапутника живота. Кад се примакоше невјестиној кући, војвода потрчи, да муштулук ухвати и са домаћицом измијени здравице. Пошто се к сватовима повратио, дјевојачку здравицу даде првијенцу, а овај окуси и пружа даље. Тада другарице невјестине почну пјевати : „Добро доша', првијенче, Нека ти је част: Мећу браћом и дружином Вазда поштен глас !" Сватови улазе у кућу, гдје их чека припремљена софра, за којом сједи стари сват, првијенац и војвода од дома. За другом,