СРЂ

О Т R О V.

KARLOVAC. JOZA IVAKIĆ. Ta i Mada već ne možemo ni živjeti zajedno. Kao čo'ek i žena mi već odavno ne živimo. Ne mogu je žive vidjeti, kad samo pomislim na ono A ni ona mene. Kad u jutro ustane, pa se hvata svoga posla, samo se. busa, a šuti, šuti. А1 pogled njezin govori! Govori više i snažnije nego ikoja riječ. Ne ću ja nju da gledam. I ne mogu da je gledam. Mrska mi je. А1 ipak katkad se dogodi, da nam se sretnu pogledi. Bože, kolika mržnja kipi iz njezina pogleda! U kapi bi me vode utopila, da može. Znam ja to i vidim iz onoga njezinoga pogleda. Ai i ja sam ! 1 ja sam sasvim drugi. Kad se tako zamislim 0 sebi i o svom životu i o tome, kaki sam prema njoj, samo se čudim i krstim, odakle meni toliko pakosti i mržnje! Bude tako nedjelja ili svetac, a ona se oblači. Znam dobro, kuda će. U crkvu. А1 ja se ipak upopriječim pred njom, pa pitam pakosno: — Kud se ti to oblačiš? :— U crkvu, — odgovara ona kratko. — Lažeš, kujo! — A zašto: kujo!? -— Ja kažem i opet: kujo! Jer ti ne ćeš u crkvu već tražit švalere, gade ! — Ti si gad! — prkosno rekne ona smatrajući maramu, da je mettie na glavu. A ja onda prekipim. zadršćem, ruke mi se stanu tresti... 1 onda je zgrabim za kukmu i čupam joj kosu i tučcm je, Bože, tučem .... Gruvam je šakama po glavi, po vratu, po leđima . .. . kud već smašim. Poderem joj maramu i košulju na njedrima