СРЂ

192

СРЂ — SRĐ.

I oni obrazi njeni, jedri i rumeni, koje sad pljuskam i lupam šakama! Kako sam ih negda milovao i ljubio, da je sve odjekivalo po sobi! Kad je se tako natučem i kad je izubijam, kad iskalim srce, onda samo klonem na stolac. Umoran sam i teško dišem. Gledam u nju onako raščupanu i izubijanu i odjedared mi je bude žao. Tako dođe mi. Požalim je, pa eto! Ko će ga znati srce ljudsko ! ? I onda bi htio, da to nisam ni radio, da je nisam ni dirnuo. А1 to mi samo tako časkom naleti, a onda opet nestane, prođe... 1 ne ode to samo od sebe. Ona rasprši i ubije taka čuvstva u meni. Onako iznemogla i izubijana stane kupiti svoje stvari : maramu, pregaču i sve, šta već s nje strgnem, pa me pogleda sva podbuhla i izubijana u licu, a višeput i okrvavljena. Mržnja, silna mržnja viri iz toga njezinoga pogleda. A ne plače ona. Ne plače. A to mene najviše jedi. Ponosna je, šta li ? Pogleda me tako, pa samo promrsi: — Lopove! A ja je onda i opet stanem tući i vikati i upravo urlati od bijesa. Cuju komšije moju viku i psovke, pa dolete istrgnu mi je. I tako je obrane. — Ama nemoj, baća Franjo ! Jesi Г ti krštena duša ? Nemoj je tako tući, jer nije ona kriva. Sagriši mnogo čeljade na svitu, pa mu se i oprosti, a kako se ne bi njoj ? Budi kršten ! nije to vridno, a i grijota je. I zbija sve to nije vrijedno. Pa šta je učinila? Ono, što i tolike čine, pa im se i ne zamjera. Sve ja to vidim i znam. А1 evo, šta ću, kad ja to ne mogu zaboraviti ? ! Onaj mi je nesretni dan uvijek pred očima. Kao da gledam sad sve, kako je bilo. Vrućina ljetna pritisla, da ništa na svijetu ni da'nuti ne гао:г. Pali sunce, misliš, izgoriće ti mozak. Znoj te sve polijeva i košulja ti se lijepi za leđa.