СРЂ

OTROV.

193

Ja ti se lijepo vraćam na stana. Kad ja u selo, a ono imam šta vidjeti. Odmah mi je već izdaleka bilo čudno, što nije tišina кб obično što je. Dabome zna se: u to doba sve po poljima radi, a u selu su samo reduše i djevojke. I onda je uvijek u selu tisina. Samo gdjegdje odjekuje otegnuta pjesma kakve djevojke, što sjedi gdjegod pred 'ambarom vezući. E, a sad! Galama je to, vika. Cudo je to meni i sve mislim u sebi: — „Šta li je to, Bože ! ?" Dakle kad ja u selo, a ono ti vidim, brate moj, puno selo soldačije! Došla soldačija u naše selo! I tu će — kažu — prenoćiti. Na maneveru su, kažu. I pun ih je sokak. Stoje u rpama, razgovaraju se, puše. Neki nose vodu u kablovima, da napoje konje, neki opet sijeno. Samo mnogo ih je ! K6 mravi. Svuda su ih porazmjestili i ukonačili po selu, pa i kod naše kuće. Kad sam došao na put pred svoj stan, nađem ja lijepo svoju ženu Madu s jednim lijepim soldatom. Pri rastanku se poljube, a ona će njemu: „Zbogom, mili; kad se vratiš kući pozdravi mi majku. A i ona uživa, dabome. Ne ću ni da govorim. Zna se, kako je već to. Ja sam stajao časak i sve to gledao. Bilo mi je, kao da me ko polio hladnom vodom. Za čas sam planuo i poletio onom soldatu, pa štapom udario ga po glavi. On nije znao ko sam ja, te časak bio omamljen, a onda se obori svom snagom na mene. Dugo smo se nas dvojica fvali i tukli na putu, dok nas ne rastave. I on je dobio batina, a bome i ja. E, a šta ćeš, tako je bilo ! ne ću da lažem. Mada je odmah pobjegla u kuću i nekud se sakrila. Sutradan u jutro, već ranom zorom ostavila je sva soldačija naše selo. — Zašto si ono uradila? — zapitam ja sutradan Madu. Ona šuti. — Zašto si ono uradila? — pitam je ja i po drugi put, a ona i opet šuti.

13