СРЂ

ПОСЛЕДЊИ МРНАР ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ. БЕОГРАД. Б. ЂАЈА, поморац.

јудимо Локву крви, кроз топовски дим, удишући мирис барута, освојачки Геније уздизао се на скрханим скиптрима. И тисућулетна, мала али знаменита Дубровачка Република, би осуђена да постане један од састојака у згради онога крвавога славолука, на коме се истиће оно страховито почетно слово N. Двадесетседмога Маја 1806. године, чизма францускога војника оскврне плочник славнога града и дубровачка слобода би и нестаде је. Градски зидови, неколико зграда и по која друга сгародревна успомена још и данас причају научењаку о величанственоме граду; иначе Дубровник је данас само сенка од онога што је био, али сенка неизбледна. Мало дана по француском заузећу Дубровника, у једном стрању у улици Лончарици, седало је неколико сељака и три мрнара; одело им је показивало шта је који. Они су били саставили две трпезе, те су скупа седели и пили вино које су точили у чаше из позамашног земљаног крчага. Према овој дружини, на противној страни у стрању, седели су два француска војника у белим затегнутим панталонима, са црним докољеницама до преко кољена и плавим капутима са дугим реповима. Црномањасто лице, усукани бркови, оштри испитујући поглед и усправно држање тела покаживали су, да су то ветерани оне силне армије, која је дрмала Европом. — Да су ми оне двије фаце од боје 1 на броду ђе долфини суде, не би ми они за дуго онако безочно гледали; ријет би да смо ми овди у њиховој земљи, — гласно говораше један од она три мрнара, с упртим погледом у војнике,

1 фаце од боје — Образи џелатски.