СРЂ

ПОСЛЕДЊИ МРНАР ДУБРОВАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ. 197

који га око у око гледаху и свој разговор прекидаше гласним смејањем. — Ћути болан Марине, може бити разумију нашки; видиш како нас гледају. — Па нека разумију; не би ме припали њихови бркови и репови. Војници устадоше, а сељаци се и мрнари примакоше у збој и гледаху се; само Марин прати очима французе стиснувши уснице. Војници одлазећи дирнуше руком у шако, а Марин им врати поздрав и рекне: Сада ми је лакше, кад их немам прид очима. — Баш си ти чудан; што ти чину Франчези? Ти би хотио да република удари на Наполеона! Што можемо ми изгубити? Овако смо мали оволишни, а под Наполеоном би били највећи на свијету, а не — ... Марин прекиде Ђурин говор ударивши снажном песницом по трпези викнувши: — Највећи сужњи на свијету, то би били, лудоњо једна; теби није ништа звати се својим именом има више од тисућу годишта? За тебе је лудост навегат по свијету под нашијем барјаком, бити народ, славни народ, разумијеш ли несретниче! Ти мислиш, бити дио једне велике шарене државе да је то срећа, је ли? Служити великог госпара теби је боље него бити свој, мали али слободан народ и слободан човјек, — и то рекавши обрише чело и испи једним гутљајем чашу вина, пак испусти из својих џиновских прсију неки страховити жамор, нешто ближе лавову режању него ли гласу човечијем, и живчано потресен стаде тапкати прстима по трпези. — Немој се једити, — рећиће један од сељака, отац мрнара Луке, — он је још млад, тек му је двадесета, пак се опио, ходећи по свијету, именом Наполона Банапарта; а знам ти ја како би нам било, ако би франчези остали у граду. — На што ће други сељак, старији син говорника: — Нијесу баш, ћаћа, наши госпари према кметовима као што су негда били, а говоре, да би Полеун подијелио земљу кметовима. — Сине мој! пуно се свега говори. А што баш мислиш да би нам боље било, да нам даду земљу, пак нам натоваре хараче и шта ти ја знам, као што се плаћа ето ту у Ерце-