Стармали

„етАРМАЛИ"

Из „Црвене књиге", 19. Украден Циганин. — Један Циганин имао је обичај, да гдегод шта дочепа украде. Једаннут био он у Земуну на Дунаву и виде један чамац, а није било ту газде. Седне ти он у чамац, те га отера преко па београдску страну. Ту одмах потражи прилику да га прода. Немио случај тако је хтео, да се ту на обали деси баш газда, чији је чамац, те Циганин и њему понуди чамац да му га прода. Овај позна свој чамац, те тако ухвати циганина и одведе га на Земунску полицију. Циганин се овако бранио: „Молим, ја нисам украо чамац, негоје чамац украо мене: ја уђем у чамац да пијем воде, чамац се отисне од обале и однесе ме преко на београдску страну. 20. Ако узможе. — Један сретне свога пријатеља, те ће му рећи: „ Дођи сутра к мени на ручак, ако узможеш !" — Сутра дан опази домаћин свога пријатеља издалека, где долази око подне на ручак. Заповеди таки млађима, да закључају сва врата и да се не одзивају, ако би когод звонио. Кад пријатељ дође до врата, а он стаде звонитп и лупати, но бадава, нико не отвара. Приморан буде вратпти се. Кад се доцније сретоше запита пријатељ домаћина: „Море, ти си мене звао, да дођем јуче код тебе на ручак, ако узмогу." — „Па што ниси дошао?" запита овај. „Та била су врата закључана." — „Е, па затосамти казао, да ми дођеш на ручак акоузможеш". 21. Суве шљиве. -—• Покојнп Давид Л., трговац у Новоме Саду, наручи једном Сремцу, да му пред божић донесе суви шљива. Кад пред божић ево ти Сремца у дућан: „Гссподару, где ћу истоварити суве шљиве, што сам донео? " — „Дед, овамо у дућан, пријашко", одговорн грк Давпд. „Та како ћу, господару, у дућан, него нека ми отворе капију, да истрварим у авлију. „Кад Давид изиђе пред дућан има нгга и видити: Сремац натоварио до душе пуна кола сувих шљива, али не као што је Давид мислио шљива што се једу на бадње вече, него сувих грања о д ш љ п в а. 22. Шта је Буњевац измислио. — Један Бајмочанин (код Суботице) оде у Бају и види на Дунаву први пут „дамигаф". „Шта још неће Буњевац измислити!" рећи ће он машући главом. 28. Одкуд они то знају. — Неки Мољчани приповедају једном Ађанину: „Знаш, брате, помрчина као тесто а иде пред нама на коли један Мађар Петровчанин. Ми ти онда притерамо наша кола уз његова, а Тодор диже ћулу, па Мађара тако с л а т к о одаламп преко леђа, да се све облизивао!" — „А од куда сте знали да јеМађар?" запита Петровчанин. „Познали смо по касу." „А од куд знате да је Петровчанпн?" заиита онај даље. „Одма је савијо с коли на Петрово село." „А да како сте знали да се облизује, кад је помрчина?" „Та чули смо како кола звече", одговоре Мољчани.

9. за 1878. 103

24. Чудееа. — Ишао Мољчанин у Темерин на вашар и понео двојку вина да прода. Повео је са собом и певца. Пазари су рђаво ишли те ни мој Мољчанин није продао вино, но само пола бурета. Враћајући се натраг Мољчанин и певац направе цев те су онако без мере пијуцкали вино и певали. Тамо негде око Фелдварца пролазили су с коли кроз неке кукурузе; невац је баш певао „Кто бог вели, јако бог наш? Ти јеси бог, творјај чудеса!" У то неки обешењаци, што су били сакривени у кукурузи — а био је већ мрак скину с кола буре с онпм вином, што је још остало, а наши весели Мољчани нису ни приметили. Тек кад се окренуше, да се опет напију — опазе да нема бурета с вином. „Ето ви'ш! рећи ће Мољчанин певцу, ти сп молио бога да твори чудеса и ето учини да нема бурета, ни вина." Аб.

Чудновато. Добро вели „Кикерики": Ко ће се данас врага разумеватн у политици кад сенајчудноватије инајнеприродније ствари догађају. Непријатељске се стихије помирују и братиме а стари пријатељи постају најљући противници! Славени и Турци, ови крвни неприЈатељи, спојили су се (?) некако против Аустрије. Турски усташи подигоше своје криве сабље против Мађара, који су им били пријатељи. Енглезн, пријатељи и заштитници Турске, прете ратом мухамеданском једном владаоцу (Афганистан) А најљући противник иапин —- Бизмарк — води пријатељску кореспонденцију са светим оцем! Ко ће ту да се разабере ! Са бојног поља. Официр. Кажи ми ти војаче шта је то заставаУ — То су господине новине које наш попа чак из Нова Сада добива. К. к.

Музикалност, Господичић. Смем ли запитати госпођице, јесте ли музикалиш? Госпођица. Јесам, ја говорпм француски. Аб.

Припослано. Код нас влада тај неумесни обичај, да кад ко умре, звони се и вели се: ,,Ето, доктори опет неког саранили!" То није праведно и ја предлажем, да се и онда, кад ко оздрави л а р м а у с в а з в о н а, па да се каже: „Доктори су га излечили;" Др. Правко. Сретно! Кад кројач прода коме нову аљину, а он му вели при поласку: „Сретно подерали!" Један грађар према томе кад прода коме грађу за кућу, а он му уз срећан'пут жели (обично у себи) Срећно изгорела! Јова.