Стармали

„СТАРМАДИ" БРОЈ 9. ЗА 1878.

105

Футошки Баба, (Иродужсљс.) Баба, као што рекох, у бурету се био шћућурио, и чекао је своју ужасиу судбину. Он ма да је хитлен и досетљив и иначе на свашта брз, сад је дрхтао, — :шој га је пробио, — коса му се надигла на глави. Јадиковао је у себи, зашто то баш сада да се тако деси, проклињући и онај тренут кад је корачио у ову чергу.. Размишљао је, како ће се сада из ове беде извитоперити ; али све му мисли осташе јалове, кад је већ чуо где се домаћин са још једним гостом кујни приближује. Домаћин грдан човек, дрне масти, големих бркова. Кад иде из далека се чује шум и шапат од алватних воденичарских чакшира, какве је можда још само имао Зурко у Кулпину, са којима би читаву панораму покрити могао. Папуче на ногама грдне, као — што но кажу — малог детета гроб. Нијан на сву меру са једним воденичарем из Сланкамена ступи у кујну. Гост назове добар вечер, и у тај нар добро набије теме о гредиду кујнску, јер је све то, по обичају, одвећ ниско било. Гост добру вечер, а домаћин се нродере: Јеси ли рада гостима, Кумро, калварију ти твоју. Жена узбуђена и пуна страве слегне раменима : Добрим рада; увек; заповедајте, седите! Гост седне близу бурета, у ком је Баба од страха цвокотао, а газда поближе банку, на којем је кокица цвркала, која се канда већ и препекла била. Гост се лати луле, ј која му је била задевена за овењачом, лупи њоме о длан, заврти главом на онда к домаћину: Е — вели — брате и роде мој, баш не бих се надао, да си тако у кући каплар, јер као што си говорио, ето си и посведочио; кућа отворена, свећа гори, жена па ногама, вечера цврчи, а за чутуру и ие водиш бриге, јер вала Богу. зиаш да се има. Да, да се има; и ја мислим, да моје куће и нема баш свугде. Вино, што но кажу, свима каменичким једном руком псује матер, и сам домин је вушер са његовим борићем према моме шиљерцу. Моја је, брате, кућа у реду, Кумрија моја све на нокту, не сме ама баш ни пијукнути ћути и жме као рибица, — али то је, брате, мене и труда стало, док сам је тако измуштрао ; па ето виш, авлија ми је сва одграђена, па где је то коље? то је све моја Кумра, да опростиш, појела. Али онако и јесте моја Кумра, кад јој викнем, као оно покојни и Бог да му душу опрости Боснић: лекс шлиндрајх — и ликс кердајк! све се врти као чигра на петама; боље се екзецира него ти, ма да си био 10 година Хецли-кецли усар. Док је домаћин са гостом диванио. ето баш и боце вина на сто. Жена је сто поставила, а домаћин се продуцира вином. Домаћица је истина нуткала, да се и домаћин и гост у собу повуку, па тамо да се вечера, али бадава, хоће и домаћин и гост да у кући остану, иа онда мора и Кумрија да одобри, ма да јој срце зебе, шта ће бити са оним сиромашком у бурету за врати. Вечера ће већ да се донесе на сто, а домаћин примети госту: Брате — вели — како то налазиш за добро ? или да пре вечере стоваримо брашно с кола, или ћемо после вечере. Ја мислим, да би боље било пре, па онда на тенане да вечерамо и пијемо; — нема 5—6 џакова, па

може који ђаво и доћи по њих, знаш, ђаво не спава. И госту се свиде. да ће тако боље бити, пак појуре напоље по џакове. Домаћин примети госгу и побри: Иди — вели — ти у кујну па дочекај џакове и истресај их у буре, а ја ћу већ сам у кућу уносити. И тако гост један, други, па и трећи џак исгресе, а кад хтеде испразнити четврти, опази да се брашно пресипа и неће да се слаже у буре. Он то саоишти домаћину, а овај му узгред примети : Ето •— вели — за врати једно вратило, па наби га мало, ту стаје увек пуних шест џакова. Гост спопадне вратило, па удри, — али не по бурету и брашну, него по кукавиом нашем Баби; сад га одалами по плећима, сад по врату, сад по челенди, да му све звезде пред очи искачу, — а када га овај незграп. ник дохвати једаред по носу — цикну Баба што игда може па искочи из бурета, — буре се преврне, а брашно се расу по свој кући, а он стругну на сокак па беж! Домаћин узбезекнут, гост још и горе, полетише за њиме, направише ларму; — а како и неби, кад свет још пије ни полегао, а анарте јесење доба, вина у свакој кући довољане, — пије се то, Бого моја, као да их је ко најмио. Свет полети за Бабом, — Баба се, сирома, бели као лабуд од брашна, па га иа његову несрећу из далека виде. Већ поче и по гдекоја нушка цикотати, па на велику невољу и звоно огласи на страну. Кад је кукавни Баба ово Ч У°, усугуби снагу, пак нагну кроз винограде, све неким стазицама тако. да га Каменичани, онако мало наквашени. изгубише ие ? вида. А Баба умаче, весела му мајка, и опет те шћућури под један глог, да га нико не би могао наћи ни по дану. Кад се Баба мало ноодморио, благодари промислу, који га је избавио од оиог љутог домаћина. Али је од срца жалио Кумрију, мислио је: Еј моја кукавиио, сад си пазарила, горе него Маћаш Парчетић кад је у Сомбору у „лакозаш" шнајдерски, баш кад се играо трамблан, бацио кроз пенџер ј а р е; и горе него пок. господар Глиша Лукић када је гледао како су иа дерници у Суботици касапи „хецовали" бика. Баба је био уморан, а био је и гладан, а понајвише жегло га је, да ли га неће његов ноћашњи домаћин дочекати гдегод на друму, на који мора изићи, па нашавши за добро чистити се иснод Каменице још докје ноћ, упути се дакле стазом и брзо приспе близу Лединаца. Под Лединци опази у једној колеби жижак; он приступи мало ближе и спази кроз пенџер и 'једно окно, јер она друга три била су искрнљена артијом подебелом, где два старца седе и пију ново испечену мученицу па један другом приповеда. Јест, вели, брате, то је цела истина, да се, буди Бог с нами, отац Висаријон повукодлачио; већ су га многи виђали, веле, да је бео као облак и да само у стихару иде. Кога, веле, задахне, тај више не устаје. Други старац исто потврђиваше. Е, вели, брате, и ја сам исто тако слушао, а баш што да тајим — винцилира Медаковићевог ваљда познајеш, — е он ми ономад из дивана рече, и нриповеди ми, како је неки попа о једној берби при вечери пре киселе чорбе изео 120 кровни, па онда ми и то приповеди, да га је видио баш иод орахом, па вели, све му се мотају руке, што иремеће бројанице, — нека му је, брајко, далеко кућа!