Стармали

..стлрмали" број 16. за 1879.

125

очима мужевљевим и жениним кроз део век им се златним чини и прелива. За прстеном сљеди венчање, за венчанем подне, па тек онда права част маст, слава, и пијанка; а већ како изгледа то весеље, мислим да сваки зна, ко се разггитивао за особите и највеће знаменитости и врлине дичног С ал ако ко има неодољиву пасију да, се о том и увери, ако му баш нечисти недаду мира, тај нек се сврати на ноћиште тамо дигод у „велики бирц" ди је вечито „банда" с па ће се зацело научити како се и с чим се тера сан, и како није нужно издавати новце за конак, јер то је тамо за једну ноћ нрави „луксуз". Да пређем у сватове. У сватови по обичају бурно је текло голема река „пило се, јело се, играло свирало, певало и наздрављало и то безконачно, да већ раздрагана браћа не могоше ни једној дочекати краја и конца те коме било да било у здравље, они су тек своју милу дужносг учинили, кад су чаше „на бело" изсукали. Ово је тако текло до пет сати после подне (ванредно) е сад дође доба да се дружина сепарира, „апарте" С апарте браћа С С као већи богоугодници Бахусови о деснују, а С о шујују, двојка пак на сто међу н>и повалила се као дар бога с Олимпа. Последња је задаћа била ово буре ал до последње капи испразнити. Тог огромног да богме посла само се дурашне силе подуватале, тврде главе, ноуздана грла, и опробани стомаци (који и гвоздене ексере могу сварити) С наравно као оличена енергија, ладнокрвност и одважност у таким делима репрезентирају већину С мањину, сад се започео бој грозно, клокотање, и крваво винопроливање помешало се у бојни клик и песме јуначке, било се очајно, а пило се истрајно сјајне очи и накострешене главе живо казиваху како се ту ради, на врату се извалиле жиле ко прст, ал С непопушта до последње капи вина. И ево баш сад се огласи радосна (?) вест нобеде, кад је носледња и најјача колона резервне дивизије „аузруковала" на црног премца. Овај је бој трајао три четврт сата, и за ово мало време витешка дружина извојевала је себи вечиту славу и успомену. Једва што војници одануше (није ни замерити) ал ево на једаред заори се громко „Изведи брате Нико сеју за руку". Е овај инцидент ноквари сво весеље, куд погледиш свуд је плач, јецање и најгорчије риданије, млада потоком лије сузе, баш ко да ће на губилиште, мама пак сваки час таре нос од силног водопролитија, а отац пуном чашом сузним оком опрашта се с јединицом. „Ох бози! ох небо ! каква је судбина девојачка, пре неколико сати девојка, сад млада, прексутра жена, а даљи еванжма сачувајте Боже — удовица, па можда и распуштеница, ох несталности женска, ох земљо, ох свирепа судбо." Ово је молим — аутентично, ово су стенографски преписане истоветне, пуне сентиметализма речи Једног наквашеног С ог бркајлије. Намиг једног нарољаног С ударе тамбураши „Радо иде Србин у војнике" а дружина — дружина тог с т и к а с највећим одушевлењем привати песму. Сад већ није фајде, куд цукло да пукло, мама мора изљубити сваки влас кћерине косе, а ваљда је излишно рећи да су образи, уста, чело и нос пливали у мору суза и цмакања, сад још у малу несвестицу мора се иасти, јер ту јој богме носе њену дику, понос, злато, сребро,

душу, срце, живот, зеницу, првеницу, мезимицу, Јединицу, све .... све .... све, ју носе! па како ће она сиротица стара душа саморана остати. Млада полази, а око не мајке, секе, заове, свастике комшинице, приЈатељице, другарице, сви чопором теше и блаже нову младу. И једва једаред кренуше се коњи, кола, жене, девојке, момци, људи, млада, младожења, чутуре и флаше, гајдаши и тамбураши. Сад тек оста право и ваљано друштво, све на избор момци с ту ти се опет на ново марваши, пије скаче, подвикује ко канда никад ништ се догодило није. Но ал већ чест и ноштење, и С знаду шта је доста, кад нестаде вина, меса, и салате разиђоше се куд које, један, у бирц, други у крчму, трећи у „хотел" четврти у пивару, пети на најближу клупу, а шести под капију, све различита места по различитим густовима, јер треба разумети да и С поштују свету изреку да „од густа нема дишпута". И домаћин и домаћица полегаше, па по реду и путу други дан пред вече пробуде се на своје највеће чудо и удивленије, јер су тек сад наопако приметили, да је сав „малтер" поспадао са силни убојити песама, да је под сав изроњен, да у целој кући нема читаве пећи, иконе и огледала, уз то још прасици се појели, краву заклали живину испекли и против мамурлука скували за киселу чорбу, о вину ни речи, јагањци „хуја", овци с Богом, јаја ни полога, новаца ни божије крајцаре, кћери ни мик. Па сад нек ми ко каже у брк, а да га не звизнем, да није ово један леп и красан обичај. Биће ако бог да још и више, за сад нек је оволико доста. У Манастиру Беочину 11. јула 1878. Мале приповетке из народа. I. 1848-ме год. чују Оџачке швабе, да ће доћи „раци" да их пале и пљачкају. Усљед тога сазову брзо онштину и стану се саветовати шта да раде. Посде дугог саветовања сложе се да усвоје предлог старог фетер Михла, који је сматран у селу као најпаметнији, управо „учен човек". Предлог Мнхлов био је овај: Вен се куме, со иберкеве мер унс; вен се нет куме, со хал мер унс нис лечтер ман. П. Покојни поп Ј. из Ш. имао је обичај, кад се беру кукурузи, ићи од њиве до њиве па од својих парохијана искати по једну корпу или џак кукуруза. Једном ће доћи код једног паора који је имао младу снау, Кад пође у авлију изађе пред њега та снаја, па видећи грдан џак у попиној руци рећи ће: ао-а господине попо, ја таког џака још видла нисам. — Е рано моја рећи ће попа, знао сам ја да ти то до сад ниси видила, па сам баш за ото и донео да видиш. Ш. Један Србин по имену Живан, отићи ће једном код неког Мађара да краде гуске, но овај опази пак ће викнути : еј а 281Уапу 1егет(;еНе; а мој Живан нокат без гусака, говорећи наопако и у зао час ја ношао да крадем, та тај зна и моје име (ж и в а њ значи мађарскп лопов.) М. К. М.