Стармали

126 „старка.ти а г-рој 13. гл 1879.

Орација једног маторог жабца. Славнн крс-кећући зборе! (Свршетак.) „Свака држава треба да је јака, која хоће, да је странци не освоје. Кад би се допустило, да у једној краљевини дар мар овлада, те да ни један грађанин није ни са својим имањем ни са својим животом сигуран, то би чрез крађу, отимање, палење и убијање таково растројство и лабавост наступила, да би господујући народ, не само у унутрашњости своје државе ослабио, него се јошт неби могао ни од спољних непријатеља бранити. Зато су увиђавеији људи правду и поштење међу народом проповедали и као нешто божанствено разглашавали, с чиме се даје душевно спасење постигнути. Али као што видите : морал је био само за божији народ између себе; спрам странада, робова и суседни држава, није се никакав морал нити проповедао, нити набљудавао!" „Пошто су људи већма непоштењу, него- ли поштењу наклоњени, те су се на чантрања пророка слабо освртали; то врховне вође за добро нађоше грађанске законе написати и за сваку повреду морала особити параграф одредити, који преступима саразмерне казни опредељује!* „Ето видите моји слачајши! Како људи лукаво своје назоре о правди поделише и какве су их побуде на то упућивале, да сам и себи противуслове. Држава спрам државе и прам страних народа сме бити немилостива и неправедна, ако је јака; господујући народ сме снрам других племена, која у истој држави живе, бити себичан и непоштен, само се између себе мора моралних начела придржавати због својих политичних интереса; робови пак, они се морају не само поштено понашати, него се јошт несмеју ни на неправицу тужити, ако желе да су им мирна леђа и да их за издаЈНике и бунтовнике не прогласе! То вам је, крастава браћо! језгра човечијег мудровања и досљедности !!" Пак шта мислите ? Шта сам ја хтео са тим људским сакатим иојмовима о правди, и њиховом још сакатијем извођењу доказати?! Ништа друго него то, да се може једна установа крстити како хоће, и племенитост јој се пришивати каква хоће ; али ако јој је темељ од себичности и грамзљивости, то ће је бистре жабећије очи скроз и скроз провидити, па ма се она колико хоће крила за Сожија леђа ! !" „Људи имају једног научењака, који на неком морском острову живи, те од туда ваљда та његова спрам нас жаба еимпатија. Он доказује, да није истина, да је човек нешто племенитије од осталих животиња; него да је од тога истога градива постао, од кога је и наше жабеће покољење; само је — вели — то разлика што су околности са собом донеле, те му се тело, кемијским нроцесом већма него у нас развило и већу је и луђу главу запатио, него што је ми имамо; а што се срца тиче, то се није ни мало изнад зверке суровости узвисио, него канда је јоште дивјачије постало! Даље наводи и то, како је човек много налик на жабу и како воле, као и ми, што више торокати, а што мање стварати. Има — каже — две руке, као и жаба; избечио је очи као жаба; кусав је као жаба; напет је и надут као жаба; нос је подигао јоште већма него жаба: зинуо је да цео

свет прогута, као жаба муву. Жабе певају и деру се кад имају много воде, човек се дере и урличе онда, кад има много вина и ракије; пентра се и пужа на висину као и жаба, да би већи, него што јесте изгледао, а кад се омакне а он се тако исто распечи и искекети као и други жабац! Шта више, јошт и то тај научењак њапомиње, што је и нама познато, — како је човек толико глупав, да дотле докле од жаба „темпо" не присвоји не уме ни поштено пливати, него као и други кер и ногама, и рукама бућка и све водене становнике на смеј и ругање побуђује !" „На основу ових цитата изгледа, као да човек за цело своју поврзу од жабе вуче, те се с отим и нама у изглед ставља, да би временом могле, које помоћу природе, које пак негом телесном и душевном дотле у развићу дотерати, да се људима уподобимо и с њима узбарабаримо! „Има ли овај природњак право, или нема, о томе нећу пресуђивати, јер су то тајне које не може открити наш жабећији мозак; али да нама треба за тим тежити, да људима постанемо, томе сам најодсудније противан, почем сте се из мога говора о развитку тога несретнога рода и колико не треба уверили, да мало које од њих није права морална наказа, каква се само може замислити ? Они су и лукави и варалице и претворице и крадљивице, и крвопије и безбожници, и једном рече: свакојаки! Код њих су сва она зла заступљена, која се код зверова појединце налазе, а душа им је тако изопачена, да би се стрмоглавце могла с демонима номешати, па ако би јој што замерили, ево моје главе'!" „Пак што су спрам других хрђави , то би им се јошт са њиовог себичног гледишта и опростити могло, јер би се казало : истина је, другима су зли, али су бар себи добри ! Али су они и спрам њима равних створења, тако исто хрђави и неправедни: те тако сами себи зло на свој врат навлаче, под којим ћеду сгењхти до амина века!" „А кад је тако, као што нико неможе казати да није тако ; та ваљда јоште нису жабе пале на теме, да оваким лолама подражавају ! Буде ли пак нужде, да се морамо по природним законима усавршавати, то ћемо мало илеменитију поврзу извести, него што су ови несрећници, који где год кораче, свуда им смрт и ужас ниче иза њиових проклетих стопала!" „Из свега досад говоренога, мислим да сте се у највећем степену уверили, да смо ми жабе у овом нашем садашњем стању, куд камо сретнији, иего што су људи, и да нам дотле, докле овако стоји, није нужно тражити преко леба погаче! Код нас нема као код људи народњег гњечења, јер наша илемена нису сујетна и властољубива, пак су једна спрам других толерантна; нема палења кућа, јер нити их имамо , нити може кућа у води изгорети; у језик нам нико не дира, него можемо дан ноћ, каквим хоћемо језиком блебетати , догод нас уста незаболу ; ту нам жабећији орсагђилиш и његови референти ни најмање не сметају! Ми немамо четири назора о моралу, него један једини, који каже : даје онај сваки хуља и обешењак, који несрећу по свегу распростире, па макар он то у име божије чинио! Немамо „светих књига", пак опет неби са људима наше ноштење мењали. Немамо ни параграфа, али зато свака жаба чини своју држављанску дужност, нити је когод жабећију анархију доживео ! Не правимо као људи претензије на будући живот, који би ваљда желили и тамо свој крвнички занат наставити; него се овде весе-