Стармали

2 26 „стармали" број 29. за 1879.

За тобом дркће Срце ово јадно А ти ме тако Дочекала хладно ! Зар није доста души мојој рана Што бегат' морам од ледених људи, II што ми бије ветар са свих страна Ледом и сметом ове верне груди ! — Ја к теби хитах Са удеса нрека; Па зар ни код тебе Да не нађем лека! Ја умем триет' многу муку клету А никад уздах грудма се не оте. Ја радо праштам целом другом свету Што нема за ме љубави, топлоте; Његова завист, И пакост и злоћа Није ми тешка Ко твоја хладноћа. Ја, — коме људи не разуму гласа, Ја, — коме крвца у жилама зебе, Ја хтедох топлих неколико часа, — Хтедох провести вече поред тебе. Песмом бих можда Песмом бих зацело По неком јаду Опев'о опело. Ал пуста жељо, — преварени нади! Зар ни ти више ниси она стара ? Добројка моја, зар се тако ради, Зар нема више оног милс-г жара ?! Зар и од тебе Да морам утећи, Ох моја хладна, Ледна моја — пећи ! Стармали. Како је страдала јеврејска појезија, у веселом друштву, Пре неколико година, будемо нас више позвани на вечеру код некога мог познаника, где и једног страног свештеника, као госта, затечемо; пак пошто се при чаши внна малко разгрејасмо и разћеретасмо, то није могло изостати, а да се и по нека народна песма не одпева, и да иста. својим силовитим изразима, опште одушевлење не изазове. Кад у један мах, би нама свест; али свештеник започе појати познату црквену песму: „Всјакоје диханије да хвалит Господа"; па кад је сврши, а он се онда баци на величање неких истинитих и „виспрених" мисли, које тај давидов псалам уздижу изнад целе народне и научне појезије! Господине! — рекне му један правник: —Ако хоћете да вам искрено своје назоре кажем, то морам исповедити, да у тим стиховима скроз ништа

не налазим, што би узвишено било, и што би, ако никакве друге, а оно барем појетске истине у себи имало! Како ви то говорите ? — повиче попа: — А зар ви незнате, да је псалтир — што се правог 'језгровитог песништва тиче — јединствен у својој струци, и да се с њиме ни једна, нити светска, нити црквена књига сравнити не може?! До душе то морам признати, — прихвати правник: да већина светске нублике тако исто као и ви о тој ствари суди; али при свем том, ја се подуваћам, да ћу т », што сам рекао и доказати; ако т.ј. узимате стрпљења, да ме до краја саслушате. Хајде да видимо и то чудо — повлади свештеник: — јамачно ће бити нешто „паметно", да свакога понпенога човека милостиви Бог сачува; јер ја знам, да ви умете којекакве кереФеке извијати и смисао најлепших људских умотворина изврћати, те тако на туђим развалинама св<>ју јадну кућу зидати! Боже ме сачувај — одговори правник: — да ћу ја штогод изврћати; него ћу вам сасвим природно, целу појаву онако описати, као што јесте; пак ћете се онда и сами уверити, да се ваша велехваљена песма, ни најчање са истином не подудара. Ево вам одиа једног примера: Крава отели лено, мало, безазлено теле; које, ако ни на шго друго, а оно би требало, да барем на сису своје матере права има. Али јест, оћеш! Докле он сиромашак стоји везан за дирек, као какав злочинац, дотле му људи његову матер музу, које он онаки гладан, својим очима гледати мора, па кад су већ све до капи исцедили, онда га тек пуштају, да челом празно виме грува и у силу Бога млеко истерује, макар да га нема ! После неколико недеља, припуше га, ни крива ни дужна на земљу, пак га уштроје, при којој операцији претрпи страовите болове, а сотим га за навек лише једног уживања, које би могао иматк, да је остао у своме природном стању ! Тек што је то прекужио, а људи га опет стровале, те га усијаним гвожђем жигошу, где се кукавац тако јако дере, да му се због јаки мука глас претростручи; јер није то мала ствар издржати, да му се — тако рећи — растопљен жиг с читавог прста у живо месо удуби! Ако га случај 10 за малена не закољу и ако му је госа од имућнији људи; то је јошт и Боже помози! јер онда има мало бољу храну, а миран је од радње барем три године дана; али тужан, ако је каквом сиромаку шака допао, то га већ као двогодца у плуг и волујска кола упрежу, где мора по цели боговетни дан, онаки глинџав и нејацак са јармом на врату, највеће терете теглити; а плата му је, за његов труд хајкача и гвоздене виле, с којима га сваки час немилице ударају и на радњу пострекавају и не рачунајући муве и мушице, које хоће да му живоме очи попију и од. који се онако скучен неможе ни бранити, него мора трпити и сузе проливати, од којих му се музге нуз образе спусте и окорепе, да је човеку милостивог срца жалост погледати на овога мученика!