Стармали

26 V стармали и Б у к в и ц е, г. Грубијанство. — Ово је лепо душевно својство многе велике господе и чиновника после избора; пред избор пак изопачи се ово својство у тако звану учтивост и снисходителност. Говор. — Говор нас сећа на жене и на посланике, јер то је њихов посао. Жене и посланици још се и у томе слажу, што се обоје имају б и р а т и. Само што многи бирач и избирач нађе отирач. Гргетег. — То је један басамак, са ког се дође преко Сирига у Даљ. Гајде. — Гајде су доказ, да јарац може и после смрти своје, кад су га већ и одерали, да д р е ч и. Премда и много д е т е, кад га д е р у, а оно дречи (а после кад је већ било дерано, а оно само шмрка и брише нос). Година. — То је једна Јавна и опште позната ствар, ал' опет је многи крију. Глае. — Бечке глумице имају леп глас, ал' опет иде за њима ружан глас. Глава — Свака животиња има главу, осим Француских сардина, ове нисам никад видео с главом. Од свију глава најомиљенија је прасећа хладна глава после лумповања. Госино тане. — Осим свију псовака, Шајкаши најрадије псују госино тане и своје долме. Госпођица. — Тако се зове отмена девојка до своје двадесете године; после до тридесете зове се господична, а за тим добије име „Фрајла". Ако међутим прсмене презиме, онда добије наслов „госпођа" и добија право да се може картати и онда обично престане свирати у гласовир. Гамбринус. — Био је краљ, који место да је измишљавао нове порције, а он је измислио ново пиће (пиво). Граматика. -— Сваки српски списатељ има своју граматику, ал' најлепше су Чобићева, Нинковићева и Максима Задрина, које су истина скоро једнаке, ал 1 ипак се у финим ниансама разликују. Герман. — Г е р м а н значи исто што и Н емац; други опет филолози доказују да је Герман што и Мађар. (Мени се ке допада ни једно ни друго — а ни оно треће!) Голуб. — Голуба су одавно почели употребљавати за п и с м о н о ш у, ал' од лане су п и с м о н оше почели разносити „Голуба*. Гимназија. — Словачке гимназије звале су се онај трн у оку Мађара; но операција је сретно испала и трн је извађен; само да им не упадне који други у очи. Аб.

Проклети стихови! „Кад сам ја био ђак, штудента", приповедао ми је чиновник Иван Гудић, „ја сам био онда несташко, да ми није било пара. Новац код мене никад није зарђао. Кад год је хтело бити каквих „хецова", ту сам ја био први, с тога ме је господин управитељ

4. за 1880.

често остављао на само у школи, да штудирам у затвору о бесмртију душе и о непостојаности овога света. Ал' су ме за то сви волели и свачија врата, где сам ја у посету долазио, била су ми увек отворена и радосно су ме сви дочекивали. Тако сам често одлазио доктору Шљукићу. Цела ме је породица његова бегенисала. Доктор је Шљукић страсно играо шаха. Он је у мени брзо увидео вештога играча и себи опаснога противника, те смо сваке недеље двапута играли у вече шаха и то су биле блажене вечери за мене. У толико већма, што је старац имао две миле ћерке, које су увек уз нас седеле, кад смо играли шаха. Млађа ћерка, Евица, била је једанаест година, красна девојчица, која је само ту једну ману имала, што ме је често својим безазленим запиткивањем доводила у забуну. Њезина старија сестра, Нава, бројила је шеснаест прамалећа, а била је лепа као анђелак. Врло је природно било, да сам се одмах, чим сам је први пут видео, у њу заљубио. Наскоро сам приметио, да и она мене бегенише. Еад две особе опазе, да се међусобне љубе, а оне обично онда и искажу ту љубав једно другом. Тако је било и код нас. Једнога вечера усудим се ја — старац је био одазван неком болеснику — да је пољубим. Она порумени и наслони своју главицу са златном косицом мени на груди. „Срдиш ли се, Паво ?" запитам је стиснувши јој нежно меку ручицу. Она ми није ништа одговорила, али уснице њезине потраже моје усне и то ми је био најленши одговор, који сам могао пожелети. Сад се почесмо узајмно једно другом заклињати и та је лудорија трајала све дотле, док се сгари лекар није вратио и прекинуо нам љубавне изјаве. Од тога доба често сам добивао крадимице по који пољубац од моје миле, кад год је прилике било. То су били блажени дани. У оно доба много се више од мушких тражило него у садање доба, кад девојке разбирају, колико прихода има њен будући заручник, па да отуд закљ че, да ли да га љубе и иоштују или не. А осим тога био је обичај онда својој љубазници стихове, оде и песме, писати. На пољу песништва ја се д/гле никад окушао нисам. Сад сам морао и ту да загазим. Но ја сам наскоро морао да увидим, да сам заостао иза најгорег стиходеље на свету. Сви покушаји моји, да наиравим какве стихове, бејаху узалуд, није ми ишло од руке. С тога сам врло паметно чинио, што сам своју љубазницу поштедео од рђавих стихова. Али Пава није била с тим задовољна. Њено је мњење било, да ја треба свакојако да јој напишем какве стихове, а око љубазничино лако ће превидети мане и погрешке. Накратко, она ми даде познати, да зу на њен рођендан не могу већма обрадовати, него ако тој напишем какву пеему. Сад сам био у теснаиу! Сад је ваљало наново на пегаза усести, па ма ме збацио. До њезина рођендана било је још осам дана; времена дакле довољно, али то је за мене одвећ мало било. Вакључам се у собу, али бадава сам перо гризо, нема од стихова ништа! Једва седми дан, ни-