Стармали

„СТДРМАЛИ" БРОЈ 4. ЗА 1880.

сам иећ више могао да издржим, отворим врата и полетим на слободан иаздух. На моју срећу сретнем једнога нријатеља и нриповедим му своју невољу. Он ми узе причати, како сви велики песници, н. пр. Шилер и Гете, и др. кад хоће да уседну на пегаза, најпре се нааију добра винца, па ће добро бити да и ја тако радим, те ће можда испасти за руком. Ја се захвалим моме пријатељу и наумим да и сам покушам то средство. Један бирташ из комшилука даде ми на вересију неколико Флаша добра вина и ја одјурим у собу. Собу дам добро наложити, узмем хартије, мастила и перо, па онда станем чашу за чашом у здравље мојој љубазници испијати. Мој је пријатељ имао право, ја брзо осетим истину његових речи: „Само вино чини песника!" Стихови су ишли један за другим тако брзо, да ми се учинило, да никад нисам ни писао у прози. Цре но што сам испио трећу Флашу, већ сам био свршио оду од тридесет и пет стихова. Мислио сам да ће бити доста. На жалост ја сам ту оду заборавио до краја, а да неби цела ода отишла у заборав, забележићу овде почетак њезин, који је овако гласио: Ода мојој Бави, Та да тебе, Паво, вредан будем Летео бих у небеоа горља, Л>тео бих преко мора сиња Преко оног ајмашкога торња. Игр'о би на жеравици живој, Тукао би најбешњега лава, Кроз нламен би пливао ватрени Кад би тога захтевала Пава. Тако је гласио почетак. Ни оно даље није било лошије и заиста је штета за књижевност нашу, што се та красна песма изгубила, Још исто вече препишем ја те стихове на чисто на ружичасту хартију, пропратии их са неколико речи у прози и предам на пошту. Кад сам сутра дан отишао да и устмено честитам дан рођења, онда ми је Пава нежним стиском руке дала познати, да је моју оду примила и да је задовољна. Једнога вечера после тога дана, седео сам опет с доктором Шљукићем и играо шаха. Таман ја замишљен, како да побијем мога противника у шаху, кад мала Евица, која је цело вече у мене пиљила, прекиде тишину и рече ми молећим гласом. „Хајде летите мало!" „Шта? ја да летим ?" — запитам Је зачуђено. »Да, да, Иване, молим вас, хајде летите мало!" „Мило дете моје, ја не могу летети." „Можете ви, знам ја, ал' ви само нећете." „Евице, шта се лудиш" —- грдио је стари лекар — „од куд ће човек летети!" „Ал' може, може," викала је Евица, „господин Иван уме летети, уме он и више шта." „Но, ја сам баш љубопитљив рекох смешећи се. „Да знам ја, ви умете летети, умете играти на жеравици, и пливати кроз пламен и тући лавове и још више, само ако то захтева Пава," рећи ће безазлено дете.

„Ја?" запита Пава поруменивши. „Ти, ти" повиче мала мудрица, „господин је казао да ће и преко аЈмашког торња летети ако ти захтеваш, видиш да ја знам!" Лепа ствар! Бог љубави и песништва хоће да ми се освети! Ја сам седео са спуштеним очима, као осуђен. Старац нас је гледао питајућим погледом. Напослетку ће Пава кроз плач рећи. „То није истина, Ввице, шта брбљаш којешта!" „Шта није истина, кад сам ја баш читала, ево сад ћу ја донети!" Евица истрча из собе. Пава хтеде за њом да скочи, но старац је задржи с речма: ,,Евица ће већ доћи, не мораш ти ићи по њу?" Одмах затим ево ти и малога демона са комадићем ружичасте хартије у руци. Ја одмах познам да је то моја ода, погнем главу и мирно сам очекивао све буре, што ће преко ње прећи. Пава покрије лице рукама и стаде плакати. Евица је ваљда увидела, да нам је нешто неповољно ^чинила, те стаде сестру своју гладити, као да би се хтела правдати и рече: „Немој се срдити, Паво, ал могао би он једанпут и мени за љубав летети." Доктор је међутим читао моја стихотворенија, за тим ми их преда с речма: „Мусје Рудићу, хоћете ли нам прочитати ове стихове?" Ја се узбезекнем. „Ја желим да их ирочитате на глас!" дода он а ја се нисам смео усудити да се противим. Дрхћућим гласом декламирао сам свих тридесет и пет стихова, а кад сам свршио рече ми старац: „Мусје Иване, ви ваљда немате времена дуже овде да останете, збогом!" А ја нисам ни споменуо да бих хтео да идем! — Ја узмем шешир и пођем. Доктор Шљукић ме допрати до капиџика и ту наслони своју руку на моју главу, као да ,би хтео да ме благослови и рече: „Ви сте велики геније, муеје Рудићу, али да ми више нисте преко прага прешли!" Кад се хтедох учтиво препоручити, а мој је шешир већ лежао у брљи, ја сам лежао на сред у лице и чешао се за увом; нога ми је јако севала од бола. Од доктора Шљукића не беше ни трага. Прев. Аб. Не може бити. Дошао Патријарх на испит богословски и запита једног богослова. „Кажи ти мени синко, кад на сваког благодјејанца треба Ча Фунте меса на дан, колико се потроши на њих 80 месечно?" ,,Николико!" беше одговор. „Зашто николико" заиига патријарх. „Јер никад некупују меса? „Ал узмимо случај да се купи", примети патријарх. „Тог случаја нит је било, нит ће кад бити, ја стојим добар", беше одговор кандидатов. Ришко. *