Стармали

„СТЛРМАЛИ* БРОЈ 31.

ЗА 1881.

249

Б.ира. Ја сам држао да у Србији нико не може бити ооуђен док се не испита. Спира. Па тако је. Али по новом тумачењу то важи само до митрополита, а од њега на више то правило не важи. ћира. А је су ли г. Министри виши од митрополита? Спира. Да богме да јесу. В.ира. Е онда ми је тек чудно, а по г. министре мало и опасно, то њихово ново тумачење.

Ћ.ира. Тамо у горњим крајевима Угарсгсе кажу да је лична сигурност врло несигурна. Разбојници у по дана нападају на људе. С п и р а. Па јесу-ли расписане награде и на њихове главе? В. и р а. Нису. Спира. Аха. Даклем онда ипак мора бити, да је Стојан Ковачевић некакав друкчији ,разбојник" него она обични разбојници у Угарској.

Жира. в Лојд" и то зна, да смо ми нудили кандидатуру већ и владици Никанору, ал овај неће да је прими, већ се лепо захвалио. Спира. Но, тиме је Лојд само обогатио број наших пословица. Од сад можемо у шали, поред „Пакрачког декрета", споменути и „пакрачку захвалницу."

Чупави чланци, УИ. Да-ли још коме ових дана пасира то што и мени ? Хоћу да мислим што лепо, а мисли час по запну за једну реч; — чим запну за њу, она се таки расцепи на две поле. С Једне стране остане чисто, овејано српско име: К а р л, а с друге стране остане мудра, племенита, одважна и срчана животиња: о вци, (а у среди остане шлиц, као у турских димлија) Кад пљунеш па залепиш, онда видиш да су то: К а р л о в ц и. Даклем то је тај наш Сион, који се ових дана тако јако п о с в е т и о, да не треба Србин ни да га види, само кад му име чује, таки мора да се прекрсти — левом руком. Зна се да у Карловцима има једна велика црна врана, око које се и друге вране купе. Зна се да врана врани очи не вади, — већ мора неком другом. Али да су те вране кадре целе Карловце очију лишити,— то се још досада није веровало, (сад се и то верује, елем Карловци се брину да утврде и прошире в е р у нашу). — Зна се да Карловачке вране радо и пију ; . . . али, да ће у Карловцима тако брзо понестати вина и ракије, ауспруха и тропфбермета, те да ће врана морати жеђ своју

гасити оним, што највећма мрзи, — да ће на душак испити свест једне целе општине, — то до сада нико није знао, — (сад и то знамоелеКарловчани се брину и за проширење нашег знања). До душе, при последњим изборима Карловчани су имали тежи посао него сви остали Срби. Сви смо ми гледали да изаберемо за посланика бољег од бољег. — али тако се ради где су год људи своме добру ради, то је утрвен пут, даклем и посао лак. Али Карловчани су узели на се већи задатак, да даду потомству нашем застрашујући пример, да му покажу како не треба бирати, и у томе правцу хтели су до - савршенства да дођу, — е за ту намеру богме нема утрвена пута, —то је посао заиста теж а к био. Али они извршише и то и остадоше — живи. Сви ми који нисмо Карловчани, трудили смо се да изаберемо посланике, који ће бити достојни великог задатка свог. А дали и у карловачкомјизбору има каква достојанства? Има, — огрешио би се, кад бих казао да нема. Милан грозни достојанје јолдаш г. Чобанића, а п. Чобанић достојан је кардаш Милана грозног — а обојица су достојни к^рловачког оригиналног плана, т. ј. да даду потомству застрашујући пример. Врло је добро урадио виши промисао, што ниј Карловце посадио на какво узвишено место, на видик и углед осталом српству, него га је гурнуо и сакрио испод пиваре, а између брда Везирца, Банстола, и оног мањег (не знам како се зове), — па кад год се прокте духу времена и духу свести да прелети преко питома Срема, то може лепо учинити а да се о Карловце и не очеше. Но можда је то и овако било. Наш народ, ма да је чврст у православију ипак не верује у чуда. А Карловчани, као људи који имају много (празних) цркава, побојали се да нас то не заведе на криве путе, те изабраше Милана грозног и п. Чобанића, за доказ целоме Српству, да још може бити чуда на свету. Ако је тако, онда су цел своју постигнули. Ми признајемо чудо за чудо, гледамо у њи као у чудо, и чудећи сепокорно надамо се да ће ово бити последње карловачко чудо и покор. Но ако баш мора бити још једно чудо, то нека буде ово: Кад српски сабор избере себи достојна патријара, нека Карловчани буду први који ће прозоре своје, од двора па до најмање колебе, носветити у славу победе свести народне и у спомен свога кајања. То ће чудо пештанске новине тако збунити да ће и они пуцањем (од једа) светковину нашу увеличати. Амин, — да бог да! Избор је ту. Не морамо дуго чекати. Дебео и мршав младожења. У некој густој шуми шетао се једанв рло мршав човек. Киша пада, како је Богу воља. Мршав човек носио је пушку под пазухом и провађао се, не имајући друга друштва сам собом, = Та ово је шкандалозно време! — рече, — и нигде какве колибе, где би се човек склонити могао... бадава, ко