Стармали

250

„стармали" број 31. за 1881.

ти је несрећан !... „неће киша дал>е од коже," обичаваше мо.ј нокојни отац говорити . . . али до коже ми је допрла нре по сата, па сад ми се чини, као да сам већ и до костију прокие'о. — И овако сам ти среће ја са мојим шетњама сваки боговетни дан . . . кадкад јаче паде киша, када кад мало лакше, тек падати мора сваки дан — као ппо и ја морам сваки дан у лов . . . баш као вечити жид . . . и то не из пасије, јер ја мрзим лов, већ због комоције . . али не помаже ништа . . . ево сад се већ пуне 4 недеље шећем по шуми, свагда с пушком под пазухом, па се нисам још ни с палца угојио . . . то је да човек полуди . . . штогод почнем све ми натрашке изађе за руком. — Лане одем у једну купку и — заљубим се у једну лепу удовицу, ма да мрзим удовице, јербо свагда спомињу свог покојног . . . то јест од оног часа, кад узмемо за жену, ако се покојник звао Аћим а ти се зовеш Пера, обично ће те Аћимом звати . . . а то није пријатно. — Ова околност треба да ме је одвратила од моје лепе, али, напротив, још већма ме дражила . . . и то тако јако, да сам јој и љубав изјавио. Казна није изостала . . . слатким осмехом ми одговори, да се морам мало угојити, овако сам јој сувише мршав. Један леп, млад лечник, који ту беше, саветује ми лов у каквој густој гпуми н. пр. у овој . . . и тако ја узмем стан овде код неког шумара, а досад ми све то баш ни најмање није хаснило . . . можда је киша крива. Сад би волео отићи кући, да мало доручкујем . . . али, тако ми се чини, да сам залутао; ни појма немам на којој страни станује мој шумар . . . но ! само напред, ваљда ћу срести кога, који ће ме упутити . . . ху! ала је ово шкандалозно време! Међутим је савио на десно и изгубио се међ џбуновима. Није прошло четврт часа, а укаже се на истом путу други ловац. Изванредно је дебео и он носи пушку под пазухом. Мора бити, да му је дуго време, јербо се, почим никог другог нема, сам са собом разговара. — Та ово је шканДалозно време! — рече и он, — ни једно парче сувога рува на целом телу . . . и тако сваки боговетни дан - . . несрећа ме прати и у најгушћу шуму ! — Ал тако је то увек, кад човек сгреши и кад се у своје старе дане — заљуби . . . заверио сам се, да то нећу никад више учинити, ал ме ђаво опет нанесе и ја. који сам увек смеђуше одликовао, заљубим се у једну плавојку, и то тако, да јој чак и љубав изјавим , . . а шта ће на то моја дражајша да одговори ? — Здраво сте ми дебели, господине; морате прво мало омршавити. — Један млад човек, који се баш онде десио и којег ми као лечника Биберића цредстави, саветује ми лов у овој густој шуми, то ће ми без сумње врло хаснити! — Ја на то узмем стан овде код једног надничара и већ 3 недеље ловим, а ни за по палца нисам омршавио . . . то му је киша крива ; чини ми се, све горе пљушти; кад би бар наишао на какву колибу, да се мало склоним . . . аха! — ено оно дрво тамо . . . под њим ћу ваљда мало сува места наћи. Заиста пође, стигне под дрво, дигне нос, пружи руку, свуче затим капут и обеси га о једну ниску грану, да се суши. Још то није сасвим ни учинио, кад се онај мршави с друге стране врати и зачуђено погледа око себе. — Овде ми се све тако познато чини, — мрмљаше у себи, — мора бити да сам овде већ једанпут био . . . Сад опази оног дебелог, где у кошуљи под дрветом стоји. — Једва неко, кога запитати могу! помисли у себи, а затим викне: — Хо1, иријагељу! — Но ! помисли онај дебели, — назива ме својим пријатељем . . . мора бити да мисли, е сам шумар. — Хој ! зар нечујеш? Одзови се бар, тристаму мука ! — Аха! ФилосоФира дебели ; — псује, мора бити да је војник . . . е онда морам мало учтивији бити. — Били ми знао казати, где станује шумар Мита ?

— Жао ми је, — одгавори овај . . . баш и ја слабо знам овде путеве — Дапле ти ниси шумар? — Жао ми је . . . ал нисам шумар. — Онда извините — Молим . . . не чини ништа ! Сад пажљиво стану посматрати један другога. — Срећан ми то човек! помисли онај дебели, — да сам ја тако мршав! — Пресретна особа! ђомисли онај мршави, — да са м ја тако дебео! — Ја сам ловећи залутао ! почне мршави на глае. — И ја сам био тако слободан, одговори онај други, — а почим киша пада, ево сам капут обесио да се суши. — Шармантна идеа! — Допустите, да то исто учиним. — Молим... као да сте код куће. Сад и мршави стане под дрво, свуче свој капут и обеси га одма до оног другог. — Врло ми је мило, што сам друга у лову нашао, — рече мршави. — Исто тако и меии, — рече дебели. — Мислители да ће нам се капути осушити ? — Ако сунце дочекамо, зацело... али ако време овако остане, може дуго потрајати... мој је капут мокар као моча. — И мој! Не би ли било добро, да мало корачамо? осећам, да ми је хладно. — Сасвим сам једне мисли с' вами... е' драге воље... дакле Тако и буде шетаху се под дрветом тамо амо. — Ви сте дакле страстан ловац! вели мршави руке тарући. — Ни најмање, ели баш самто ја ктес вас да запитам. — И ја вам могу само то исто одговорити. — Па за што онда ловите ? — То је лако погодити... из здравствених разлога. — Но видите... и ја за то. — По лекарској наредби... — Сасвим као и ја..! — Да се угојим... — А ја, наравно, напротив... — Другу цел немате осим то»а ? — Ах, имам... имам! — И то ? ако смем питати. — Да се допаднем оној, коју љубим... — Но, то је чудновате.., та и ја то тражим., и ја ! — Треба да се угојим, да изгледам ко туљак... — А ја опет да будем танак као мотка. — Моја љуба је удовица... — И моја... ма да ужасно мрзим удовице... — Јербо увек свог покојног спомињу... — Јес, зато, јес! — Али нисам могао друкчије... моја Перса... — Како, господине... Перса? — А ко зашго не ? Перса Дожићка. — Није него роткве, господине... га то је моја ако бог да суђеница. — Како ? — Којој за љубав тражим да се угојим. — Дакле та иста, којој за љубав ја треба да омрмавии. — Е, онда смо ми супарници... — Те још какви... смртни неиријатељи! — Само један од нас сме жив одавде отићи... — Сасвим је тако, други остаје на киши. — Изазивам вас на пушке, господине. — Стојим на услузи, господине. — Колико корачаја заповедате ? — Петдесет. — Сасвим по мом мнењу. Ви први иуцате... — Немогу вам млого шкодити . Пушку нисам напунио, кад сам од куће пошао — Ни моја неће пући, барут је покисо... — Онда нема ништа од нашег посла...