Стармали

133

Жељезница, коју је Бонту засновао, дошла је већ до В р а н о в а — Сад ће се в р а н е већ моћи и возати, а друге беље тице, мора ће још једнако летити.

У Футогу жандари убијају људе, — а неће да се угледају на бегечког женског учитеља, који још никог није убио, већ само кад му ко помоз бог каже, он га добро испребија.

Даклем влада српска добила хауптрефер. Е тако је то, ко није срећан у љубави, тај је срећан у картама и У лутрији. Оеоска безазлекост, У Новом Саду се од неко доба поливају улице и то овако: Кочијаш тера кола, на којима има велико зелено буре нуно воде, а доле је решетка, кроз коју цури вода и полива улицу. Но чича Глиша из Стапара пије то никад видео, па кад је ономад био у Новом Саду и опазио како из бурета вода у широким млазевима цури и просипа се по прашини, стаде викати за кочијашем: — Хеј море, та ено ти цури буре; стани хеј, зар не чујеш! Ено исцури ти вода, нећеш однети кући ни капи! Аб. IX. Еуфрасија се још није удала, — т. ј. у иочетку овог IX. дејствија. Али, ма да је списатељски обичај не изда вати тајну унапред, ми вас ипак уверавамо : Удаће се она још, — видећете само. Јер ми бар не можемо примиги грех на своју душу, да од несрећне девојке и несрећног младића правимо — хумореску. Елем, кад се већ она озбиљно у бригу дала, да неће тужна и жалосна још и то дочекати, да плете седе, онда наједаред, — ко ће као бог — у пола 12 сати пре послеподне стадоше пред Агапијину кућу лепа, господска кола, а из кола искочи млад делија . . . „Макарије !" дрекнула је она. „Еуфрасијо викнуо је он. А баби Агатији мило, све се топи у сласти. Још он није са свим ни изрекао: „Дајте ми Еуфрасију !" а она већ одговори : „Ето ти је синко, како ти је не бих дала, господине, соколе мој сиви . . ." А Еуфрасији се тако учинило, као да цели Карловци, и саме кесеге на крову кликнЈше: „Ију сватова !" X. Ово је дјејствије најлепше. Њих се двоје узело. Па и јесте то боље бити свој човек, него благодјејанац; лепше је то имати своја каруца него не имати ни честитих ципела; лепше али шта лепше, најлепше је то, што су они сад срећаи. Срећни богме, и то у пуној мери. Он н>у волије, него што ја некада волео бердов. Сад он више не прави стихове, а није ни нужде да он пева, јер сад она пева цео дан по кући, по башти и куд год се окрене, — пева му и његова адвокатск& радња, — певају му они педесет

Ћира. Чини ли се и теби као да је Енглеска јако замахнула. Спира 0 томе нема сумње. Само не знам куд ће ударити, или тамо куд гледи, или тамо куд мисли.

Ћира. А што се ти тако чудиш, Спиро ? Спира. Чуо сам из Београда глас да се министар финансије не слаже више са Митом, Ћира.. Са каквим Митом? Спира Са Митом Ракићем.

Ћира. А шта ти, бога ти, судиш о Тиса-Есларском догађају ? Спира. Нисам рад да огрешим душе. Али Чивути су већ толико атентата чинили на естетику, — да је врло вероватно е су так» нешто урадили и са Естиком. - ; Ћира. Како нанредује асентација у Босни? Спира- Дивота! сваки дан доносе новине све нове и нове вести, како се Јтркују млади Бошњаци под пушку и под телећак. Ћира. Чудим се само што то исто не јављају и из Ерцеговипе, јер Ерцеговци нису никад у јунаштву заостајали иза Бошњака.

ланаца земље, које је до сада држао под арепду, — а сад их више не држи под аренду, јер их је баш ономад купио. И у целој његовој кући нико не плаче, — само кашто једно мало дете у колевци, но и оно сместа ућути, чим му баба Агатија запева неку лепу стару српску песму. Дете се зове Софроније. И нико до сада није знао какво скривено лековито својство лежи у томе имену. Баба Агатија је била до скора ћелава, али од кад јој унука крстише Софронијем, од тога јој доба коса расте, јер тако се звао и њен покојни муж, и он се звао Софроније. Даклем, као што видите, сви су здрави. (Само се гаров упокојио.) * * * Его видите и тако бива на свету: прво човек буде благодјејанац, пати се и прави стихове, заљуби се и буде поливен ћупом воде и назвап угурсузом и грабанцијашем, па тек кад стече каруца, назову га сивим соколом и добије девојку. Ал на свету бива и друкчије, са свим обратно, т. ј овако: човек не буде благодјејанац, не пати се и не прави стихове, не заљуби се, већ таки има каруца, таки га назову господивом, сивим соколом, и добије девојку коју хоће на тек после, кад ирокарта дедовину, кад шћерда и каруце, полију га ћупом воде и назову угурсузом и грабанцијашем. Сад који је кронологичан ред бољи, — то предајемо на благо расужденије читаоцима „Стармалог." Курјачки.