Стармали
„СТАРМАЛИ* БРОЈ 39. ЗА 1882.
285
Ћира Бадава. И сама судбина прави калембуре. Спира, Како то. Ћира. Ја сам увеи помишљао, који ће од данашњих виделовачких министра први одпирити. И ево канда ће први да од п и р и П ироћанац.
Ћира. Даклем онај братац вели да нема више народне странке; све је то само шала и игра. Спира. Угризао се за језик. Оно што је народу кроз толике године било светиња, тиме се он неће играти, нити ће то изиграти, Него би рекао да се неки други играју из кола кучке. П у с л и ц е, Један домишљан рече за Гамбету: док је само отаџбину бранио, он је био Л е о н. Али кад би дожло време* да би он друге нап'о, — онда би био Наполеон. Кажу да је на виловачкој скели тако опасно, да би се цео луксуз, који се нашим новцен у Пешти нрави, мо _ гао онде за тили часак удавити.
У Пешти су бројали и набројали да има 506 женскин>а, које живе од свога ^еморала. (Мушки, још нису избројани. Гарашанин пише начелницима шифрирана писма; пита колико где има људи поуздани. (Поуздани неће баш бити, — него још има само неколико з а у з д а н и.)
Све гатудирам, како је то баш „напредњацима" на ум пало, да у Србији треба нарочито министарство за трговину. У Паризу ими 23.000 жена, које не знају читати („Нитог К" то не верују, они веле да нема жене која не зна читати, ако ништа друго а оно бар мужу аџикуран). И ми смо после прешли на други разговор, и били смо весели и расположени као и лане на овај дан. Младен је тако хуљасто гледао кад Даница своје усне напући, а из ње покуља пранен сивога дима. Наједаред скочи понесе нало огледало и иету га Даници нред лице, и нешто јој на уво шапну. Даница се насмеја, велећи : „знаи већ, знам!" Они су знали, ал ја нисам знао; док и мени не рекошеПа знате ли шта је то значило ? Милан је то више пута радио. Еад Даница своје лепе уснице набрежи и из њих дим пусти, он јој поднесе огледало, и пришапне: „Ето, драга моја, сад си видила Везув, па не морамо ићи чак у Италију, кад га имамо код куће." Но Даница је била и тиме задовољна, — кад се већ троши новац на д) ван, нека се бар уштеди путни трошак у Италију. " " Р,
Ескулалијаде, Бележи их Озрен. 11. Л е ч н и к (млад и леп). Шта вам фали го спођице ? Госпођица. Ништа, господин докторе. Л е ч н и к. Па што сте ме онда звали ? Госпођица. Док ви нисте ту били, дотле ми је нешто фалило. 12. Једна стара госпа донесе у апатеку рецепт у коме је и нешто мало арсеника прописано- Апотекаризвади врло мало арсеника и тачно га поче мерити да неби дао више него што је прописано. Стара госпа видећи, како тачно мери рече му: „Али молим вас, драги господине, не будите баш тако велика ципија, та то језаједно сирото сироче." 13. Госпођица. Молим Вас господине ако Бога знате, ослободите ме од овог бола, па ма што морала платити. Зубни лечник. (клекне пред госпођицу.) 0 госпођице! За један пољубац ћу вам извадити ако желите и све зубе бесплатно. 14. Једне ноћи од прилике око два часа пробуди неки човек богатога лечника Д. и замоли га да отиде ш њиме у неко оближње село, да помогне некој болесној жени. Лечник Д. даде одмах упрегнути своја два коња у кола седне у њих и понуди тога непознатога човека да у кола седне. Кад су већ близо тога села били, искочи тај непознати човек из лечникови кола и рече: „Хвалавам, велика вам хвала господине докторе што сте ме довде довезли. Ја сам био врло уморан па нисам знао како куће да се докопам. Тада се сетих ваших брзих и добрих коња, који су ми ето сада добро дошли. Ја вам још једном захваљујем на учињеној услузи и желим вам да сретно кући приспете." За тим га нестане у помрчини. 15. Л е ч н и к мужу. Јели попила ваша жена ону медицину коју сам јој ја преписао ? М у ж. Она је није попила јер јој је била здраво горка. Л е ч н и к. Него . . . М у ж. Него сам ја метнуо мало шећера у медицину па сам попио, да неби пропао новац који сам издао апотекару. 16. Професор (ђаку) Шта би ви прво и прво радили кад би се који болесник са запаљењем плу ћа на вас обратио. ђ а к. Ја бих га одмах вама послао. 17. Л е ч н и к. Но је ли вам данас штогод боље ? Болесник. Боме није . . . Л е ч н и к. Сигурно. се нисте влада ли по моим надозима.