Стармали

286

»СТАРМАЛИ" БРОЈ 36. ЗА 1882.

Б о л е с н ик. Та знате . . Л е ч н и к. Но шта је шта сте учиниди ? Ја то морам знати. Б о л е с н и к. Ви сте ми паложили, да једем чорбе, зеља и мало печења. Л е ч н и к. Па . . . Б о л е с н н к. Цечења нисам могао јести. 18. Т в р д и ц а. Ја већ видим господине, мени већ нема никакве иомоћи па за то вас молим гледајте да што пре умрем и то ако је могуће још пре нове године. Л е ч н и к. А зашго баш пре нове године. Т в р д и д а. Јер ћу се тако моћи од силни тринкелта опростити. 19. Л е ч н и к.Драга Софијо, ја сад морам ићи једноме болеснику али за по часа ћу опет бити твој. Ж е н а. 0* драги мужићу, пусти сиромака да и даље живи а ти остани код мене. 20. Про ф есор (предавајући о некој болести), Иротив те болести употребљују се два средства — али ни једно не помаже. Бирташима о новој години, Еако ии ћу да завелим, Бирташима да зажелим ? Ако многу прођњу винца, Желео бих пијанида; Зажелим ли мање тога, Онда по њих зло, до бога, Али кад се иромислимо, И на ово помислимо : Пијанаца ј', знаде евако. Било доста и до јако: Па и сад је к'о и лане, Једном с' смркне, другом сване. Који „банчи" док не сване И пијуцка док не падне, Том помоћи не мож' нико, А бирташи ни толико. Сваки може вино пити Ал умерен ваља бити; Умерит се није лоше Тако пију и код Тоше. Отуд види сваки живи, Да бирташи нису криви. Ако који јадник иадне Или с тога баш пропадне ! Па кад они нису криви Нека буду здрави живи ! Породица нека мила У дому им буде чила. Још им желим лепу срећу, Па и банку коју већу, Не бил откуд срећа дала, Да с' и добрих сете дела: И на оно — што сви штују Коју пару да жртвују. Дер бирташи — многи веле Милостиње слабо деле; Племенита деда Најслабије нотиоможу, И кад дају да се кају Јели тако, они знају. А мени се таво чиаи

К, о да неко у тишини, У тишини распитује : „Па колико" ? да жртвује. Што се тиче тог „колико Одговарам ма толико: Колико је ових дана С вином иродо и Јордана. Г . с. . ђ . . ци

Здравко

Још једна „810УШСи и , па крај. Међер неће нико да призпа своју погрешку, ма му се како пријатељски и штедљипо иредочила. На сваку приметбу мора се одговорити. јер дабогме, срамота би било кад не би људи били непогрешини. А кад човек нема шта да одговори, он само треба да изврне ствар натрашке, на ни бригеша, — може иолемисати десет година. Ти нас обеди да ми не поштујемо заслуге Даничићеве. Е, баш си момак од мегдана! Али, човече божи, ми лризнајемо као и ти, да је Даничић: „Слово и род разгласио/ само занесмо за реч „расгласио," као што у твом епиграфу стоји — а то смо изреком замерили с ам о твом ф и л о л о г у или к о р е к т о р у. Ми замерисмо твоме епиграфу, што су у њему саме бомбастичне фразе, — али кад си ти баш хотимице написао (или примио) нешто, што није ни проза ни поесија — нека ти је просто; ми се са твојим укусом нећемо вући клипка. Ти извриу и направи, као да смо ти ми замерили, што си осмртницу Д—ћеву штампао ситним словима. Ни је, брате, веруј, — већ погледај добро у свој лист, па ћеш видити, да си ти ту осмртницу донео баш под насловом „бШпсе." (Али ми за то не бедисмо тебе злом намером, већ ти само преговорисмо непажњу.) Брапећи свој епиграф, ти нас упућујеш, да се не пачамо у оно, што не разумемо и напомињеш нам ону изреку: 8и1ог поп иНга сгерМат" (Ципелар нека се држи своје ципеле). Но тај твој савет са свим је излишан; — ми смо се и без њега тако владали. Ципелар се није макао даље од ципеле, — јер твој епиграф није ништа друго, него баш оно, што Немац зове — 8НеМ. Но зато ипак ми можемо остати своји људи, и исправљати један другог. Данас ми тебе — сутра ти нас А прекосутра опет ми тебе, — а наткосутра опет тинас. Јер, драги мој драговићу, ако нећемо тако, — а ми боље никако.

Једном сајџији.

Сатови се твоји Мећу чуда броје; Представите само Себи ово двоје: Они могу — чујте Лежећи да — стоје.