Стармали

212

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 27. ЗА 1883.

Страховити сан. Један члан народа српског бојао се женидбе као ђаво крста. Еад год би се у друштву повео разговор о том предмету, свагда би запитао, да л' нема другог разговора, осим вечито о тој теми. А кад би когод њега баш запитао, зашто се не жени, одговорио би, да није рад ни себи пуницу ни својој жени свеврву да натовари на врат. Једне ноћи уснио је овај сан; али пустимо га да сам о њему говори: Био сам као позван у неке сватове. Ја радо идем у сватове, особито као пустосват, те тако сам се баш радовао, кад сам добио позивницу, и кад сам са осталим сватима ишао у цркву па венчање. У мени се будило неко сажалење према младожењи; он, слободан грађанин, па напушта своју драгу слободу, да се вргне у' јарам, пз под ког само смрт ослобађа. Наместе се дакле младенци, где треба да стоје, и свештеник, неки озбиљан и строг господин, запита младожењу, да л' има вољу да узме ту девицу за своју супругу. Младожења одговори, да има; ја сам слегао раменима. Сад се окрене свештеник и млади, и запита је да л' хоће да пође за тог момка. Кад, ал' деси се чудо. Млада одговори да неће. Сви се убезекну, а ја сам у себи још честитао младожењи, што је судба паметнија од њега. „Онда ти волеш другог," викне свештеник. Млада климну главом да је тако. „Ти би онда пошла за оног!" грмио је свештеник даље. Млада климну опет главом, да је тако. Сви се узверисмо.

— Имам неки носао за књижару, пасе надам предујма. — Е, па добро, ја ћу сутра опет доћи. — Немојте се трудити, доћи ћу већ ја к вама. — Ништа, ништа. Ја и тако немам друга посла. Сутра дакле. — Сутра за цело. Браца-Јоца се рукује са Станком, погледи га мало сум« њиво и онда оде лагано. Станко дахне душом, кад се нашао опет сам. — Како ћу наћи само тих пет форината? мумлао је у себи. Ех, ваљда ћу доћи до њих. Али сад брзо, док није дошао још који. Станко забрави врата, тури кд-уч у џеп и пође. Али кад је дошао до басамака, застане на мах: пред њим је с^јао онај босоноги и пружио му је своју хартију на с,уерет — Шта ћеш ти опет, рече и намргоди се. — Мајстор ме је послао с контом. — Дођи други пут! сад немам времена, осече се Станко на босоногог. •— Али ја не смем кући, поче онај опет. — А ти иди на променаду, рече Станко и чисто се насмеши. — Али — Севај док си читав! И Станко|замахне, али босоноги скоии и одбегне. Станко је чуо још где нешто говори, али се није више обзирао на њега, и пође даље. Кад је био доле сретне оног голодавог, такође са хартијом у руци.

„А ко је тај!" запита свештеник. Мртва тишина владала је у цркви, кад је пало то питање. Ја сам у себи већ жалио оног. Но у тај мах окрене се млада, поче свате редом гледати, и кад је спазила мене, покаже прстом да сам ја тај. Мени су ноге обамрле, морао сам се задржати за јсдан сто, само да не паднем. „Тај је дакле," говорио је свештеник, па онда се окрене мени: „А би л' ти узео ову девицу за жепу?" запита ме. Мене је пробио ладап зној, нека гвоздена рука зграбиме за гркљан, ја нисам био у стању да одговорим, и само сам зверао овамо онамо, да л' ћу гдегод видити правога младожењу, да ме избави из тог ужасног положаја. Али њега нисам видио ни где. „Шта ћутиш, говори !" грмио је свештеник. Ја механички климнем главом, да хоћу, тако сам био без своје воље под притиском те страшне ситуације. *А ти ходи амо!" позове ме свештеник. Ноге су ми клецале, кад сам му се ириближио; али попа ме ухвати за раме и укипи ме до младе. Затворио сам очи, јер ми се све црнило из пред њих, а неколико тренутака за тим био сам — ожењен човек. Да, ожењен, али и дешператан. Шта ћу сад? Лагано пођем за сватима, и — у једаред викнуше деца: кес, куме, кес, и ја се тргнем. У први мах нисам знао, где сам и шта сам, и тек по степено дошао сам к себи. Кад сам се са свим разабрао, убришем зној са чела, попијем чашу воде, насмешим се онако блажено и окренем се на другу страну. Али дуго нисам могао заспати, тако ме је узбудио тај страховити сан". — Молим, ево конта . . . — Није него роткве, вуци се, јер ако те Гологлави није дочекао свршетак Станкових речи, већ се окрене и оде брзо. — До сто ђавола! Нема човек мира, гунђао је Станко, ако ми још који дође, одаламићу га. Још није добро ни изговорио, ни дошао под капију а на улици укаже се одрпани и пружи му цедуљу. Станко подигне палицу а одрпаног нестане. — За данас ћу бити ваљда миран, насмеши се Станко, само сад којим ћу путем? Ов],е седи шустер а у овој улици браца-Јоца. Но, тај ме данас већ неће дирати. Хајдемо његовим еокаком. Станко подигне главу, умести се боље у капут и пође сигурним корацима, као да на свету и нема шегрта и неисплаћених меница. Кад је дошао до ћошка, ногледи мало на десно и на лево, и кад је видио, да је све мирно, савије на лево. Што год је дубље улазио у улицу, били су му кораци све лакши и лакши, а у лицу иначе нрилично руменом, бивао је све блеђи и блеђи. Погледи мало на лево, у неке зелене шалукатре, и кад је тамо спазио лепо, румено девој-чко лице, једва је могао дићи руке, да се девојци јави. Ова се насмеши и захвали му ее лепо на поздраву. Кад је Станко обишао прозоре и кућу, одахне малко, убрза своје ситне кораке и упути се у променаду, да доручкује, у једанаест сати. (НаставиКе се.)