Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 27. ЗА 1883.

213

На иримедбу, да су га ипак укебали, насмеја се тај члаи народа срнског онако лукаво и попије чашу вина. Говорио није више ништа. Н.

Ћира. Елем Анђелић је опет изабран за члана делегације. Спира. Изабран ?! — Анђелић изабран?! — А зар није н аименован? Ђира. Није. — Маџарска дијета не трпи наименовања. То је само наша привилегија.

Ћира. Даклем сиромака краља Алфонза извиждали у Паризу. Спира. А шта је мени стало до Алфонза. Него ја велим: сретан је онај народ који још може да звижди. Ћира. А зар има и таки народа који не могу ни да звижде. Спира. Да богме да, Има народа којима се мссто усташшх права дају дивије крушке и зелене ос коруше да једе, па то им тако стегне уста да не могу ни звижднути.

П у С Л И Ц е, Ми против оне Маџарске речи Ее§те§еп§ебг(;е1ће^еИепећћекпек" немамо ништа во прецје. Ајш гледајући ту реч држимо, да је маџарски језик доста проширен и да нема потребе, да се још већма проширује. Тургењева су лепо саранил и у Русији Но он би за цело већма волео да је могао л е н о ж ив и т и у Русији.

Никола Кристић није могао затворити народну скунштину, док није имао ма каква привидна повода за то. Ја држим да је за то морао Абердар отворити уста и викнути: живио народ! што му иначе последњих година не иде од срца.

Но, сад ће се опет скинути они маџарски написи са порезни уреда у Хрватској. Добро би било ово великодушије телеграфирати на онај свет, да се обрадују и оне стотине кукавних људи, који су те написе главом платили.

Јавља се „Турском Мароду" да је Анђелић са своја два бискупа служио службу у Сегедину. — Сегедин је варош где је негда Срба доста било, а сад их можеш на прсте избројати. Његова Наименованост канда најрадије служи тамо, где Срби изумиру.

Мумија Кристић нада се да ће за три месеца радикалце умекшати. Богме, богме, три месеца то је лепа шака времена, — за то време може се много умекшателства догодити. Политова најновија беседа. Да нису све Маџарске новине својиш најзеленијим једом одале достојну почает најновијој беседи нашега Полита ми би му морали викнути: Евала! Али овако у њиховој једногласној (или боље рећи: једкогласној) похвали наша би се реч изгубила. У Нолитовој беседи није било то главно, што ју је рекао њима у брк, већ што је рекао истину у брк; и то велику и праву истину у велики и з ^коврчен брк. То је оно што боли. Али ко је томе крив? — IIрава истина не може бити крива. Мора даклем да је зак о в р ч е н брк к р и в. Но сада манимо се тога питања: ко је крив. Досга тога, што се и наш глас чуо да је жив. Ми смо већ и заборавили колико посланика Срба имамо на угарској дијети. Али кад би сваки бар трипут годишње оваку беседу на угарској дијети одмаџарао то би имало врло добрих а могло би имати и малко незгодних иоследида. Тиса би таки тргнуо натраг онај закон, по коме се већ у основним српским школама мора учити маџарски језик. То би било врло добро, јер би одговарало начелу равноправности и правилима педагогије. Али Тиса би могао још даље ићи: т. ј. могао би издати строгу наредбу да ни један Србин не сме маџарски знати, а ко зна нека таки заборави. А то не би било добро. Јер ми признајемо да је Србину више иута потрезан маџарски језик, ако ничега другог ради, а оно ради истине и ради брка, т. ј. да се господи Пештанској почесто онако поштено и патриотски одмаџара,[ као што је то учинио др. Полит са најновијом беседом својом. Млада Нина, Наша млада госпођица Нина Имала је тридесет година, Ал' у друштву једном рекла свима Да година двадесет пет има. А сад чујем да године њене На двадесет оће да прекрене. Неће томе дуго време бити А Нину ће у пелене вити, У Сомбору 26. IX. Божа.

Пијаница хтеде једном Од жене да с' креће, Жена плаче — он је гледи Ал' плакати неће. „Не плачи ми, жено моја, Немој с у з е лити; Ти бар знадеш, да ја в о д у Неволед видити У Сомбору 25. IX. Божа.