Стармали

„(јтармали* врој 26. за 1884.

У ж т и п ц и. §. Даое је требало четир кодере да дођу (] 831, 1849, 1866 и 1873), док су се Новосађани наканули да зидају кланицу. А да колико ли ће колера још требати да нам дођу, па да каналишемо рузмарински сокак и да натерамо двокатне „хаусхере" да копају јаме за помије ? * * * + На Вончину се бацала „стеклишка" омладина с м о к в а м а. Ја не увиђам да је то што рђаво; код нас су с м о к в е на добром гласу. * * * = Него ако су то биле оне смокве на венц у, као што се код вас продају, онда се може рећи да су му бацали в е н ц е, а то је само знак симпатије.

И В Е Р Ј Е, лг I Звонар Н-ски Панта врло је честит и ваљан човек, само воле по малко и у бокал да завири. Иначе поштењејша душа, а хоће радо и да се нашали. Једном приликом састане се он у гостионици са једним страним човеком и пусти се с њим у разговор. Овај не познавајући га запита ће га: — А, молим, ко сте ви? Браца Панта не хтеде просто рећи да је звонар, него онако перифрастично: — Ја сам катедралнија и церемонијалнија церкви свјатаго великомученика Георгија кимпаническаго кора верховни управитељ, мале тиквице и великаго бокала командирендер, водомерзнаго содружества нр(!дсједатељ ма би са мундиром на страну а с капутом и цилиндром пред госпођицу. У последае време намимљаво је Тренда отиратити или у село или у варош, јер чекања на његов одлаз беше и сувише. . . . У скоро после тога, једног вечера из баба Јокине куће крене се читава група лица, господин Нинко, госпођица Јуца, Трендо кочијаш и мали ђак — сви су пошли да прекрате ноћ у башти једне гостионице. Официр Нинко беше у „цивилу" без мундира и сабље — као обично што је ишао у друштву ближњих 1 ерних познаника, а башта је била подалеко и нико га тамо није познавао, да би се од њега Нинко презао . . . Трендо једнако чепаше око госпођице, да је то много кињило Нинка и вечерње му задовољство кварило. У последњеје доба и сам Трендо опазио неко незадовољство, са стране Нинкове, на страм њега, али то га ништа не помете у његовом предузећу. Нинко је био пун гњева нешто на Тренда а нешто на саму Јуцу „зашто да она има говора са њим, као да је он бо« љи од меве" У оваком запетом стању између официра и кочијаша, требала је само мала закачка па да и до боја дође! Но не лези враже, зађевица се поче око једне врло мала ситнице. Седећи и испијајући чаше у башти — Трендо је случајно у разговору и чепкању око госпођице, бацио Нинка у сенку иза леђа, нашто је господин дрекнуо што

и свију манастирских подрума и дебелаго ужета перваго реда каваљер! I Кад су рђава времена, онда су наши људи трговци и занатлије при најбољем хумору. Хумор и добра нарав је што их држи да не клону и да чекају боља времена. Тако се нађем ономад са мојим браца Стевом, а он ће ме запитати: — Знаш ли ти, који продавац има највећи „лагер" ? — Па ваљда онај Чивутин, што оглашује 16.000 иберцијера . . . — Боже сачувај! Највећи лагер имају путунџ и ј е, јер њихов еспап (Дунавска вода) никад не нестаје; и то су уједно продавци, који не могу никад банкротирати.

У Сомбору је почео излазити нов лист „Бачванин". Већ и реч „Бачванин" сећа нас па она стара времена, кад су Бачвани возили у Пешту кирију. Пошто ми још и сад имамо са Пештом доста к и р и ј е, то је врло добро, што се покренуо нов ,Бачванин". Од овог се „Бачванина" надамо, да ће возећи кирију добро држати узде у шакама, да неће попуштати, па ће се онда морати доћи онамо куд се пошло и куд нас цељ путовања води. Сретно! (Збиља! А да л' је гђа М. ц. у Сомбору или нијв игда може љуће на Тренда, псујући га најпогрднијим именима. — Сви келнери истрчаше на то као на неко чудо у глуво доба ноћи, а колико је, опет, та вика учинила на оближњи свет, види се из тога, што је чак један кувар са бркљавом од паприкаша варјачом потрчао да посвађале уталожи. — Чес!.. Чес!.. Тојеувреда — вико је Нинко машући столицом и разгонећи сакупљени свет. — Ви сте луд човек! . . вас треба у луду кућу ! . . подвикиво је Трендо измичући се са госпођицом и баба Јоком. Мали ђак беше надиго вреву бегаЈући преко целе вароши без обзира. Сгледавши оног кувара, Нинко, где је и он дошао, са варјачом да развађа, још му се већа увреда учини па дрекнуо још црне и горе: — Увреда!.. увреда!.. чес! . . Свет се склањаше натрашке све даље и даље гунђајући : — луд! луд! — Еј прико, не зјај ноћас, божја ми вјера на зло си поша' а на горе ћеш поћ' — повика један патролџија Црногорац из помрчине трчећи да стиша ларму. Господин Нинко у највећој љутини још жешће плану на патролџију — за што да га он претестира као старијег, а заборавио беше да нема на себи ниједног знака официрства.