Стармали

204

,СТАРМАЛИ* БРОЈ

26. ЗА 1884.

— то нао баш много не интересира само кад смо иначе сви здрави 1) "V I Радујући се „Бачванину" Сомборском молили би га, да нам не замери, што ћемо га заиитати, да ли се још пева у Сомбору стара иесма : „И жалостан мор'о би се гротом смејати: Сомборске се фрајле стиде коло играти! Све туђе игре играју И туђе књиге читају." Или имају сад они каквих нових леаших иесама ? I Добих ових дана оваку карту дописницу; „Прошав јуче 27. септ. (п. р) кроз Врање во пред српском црквом чух добошара, где позива народ, да му изрече налог од стране општине. Налог је тај од речи до речи: Сутра у понедељак забрањује се сваком винограде брати због тога, што је Чивутски лангер таг. Члвут је арендаш Ферцерунга, па се ваљда боје, да за оно вино, које се буде на „лангер-таг ' брало, неће хтети примити ферцерунгс-штајер. I" У „Виделу" изиђе ономад оглас, који гласи : 10 слагача могу добити одмах посла у штамиарији „напредне странке" (у којој се т. ј. Видело слаже). Неки немачки новинар читајући тај оглас, није знао шта то »начи „слагач", те зграби речник г. — Увреда! . . чес! . . увреда! . . ти мене да иретестираш ! . . то је увреда — викаше Нинко патролџиЈИ, који га дрмусаше руком за груди. — Оћеш се смирит једном чоче, ил' ће те ђаво појест ! . . — Помоћ . . . увреда! . . чес! — подвикиваше ипак Нинко патролџији замаујући сголицу на њ'. — Ј1уд! . . луд ! — прогунђа сакупљени свет гурајући један другог лактовима и измичући се назад. — А, а, то ли је. Е не'ш, не'ш, синко голи, наћи ћу ја твоју чес сад, ље ! — То изусти патролџија па га шчепа преко среде па на раме. Преко целе вароши Нинко се дераше као дрекавац до саме апсане оиштинске. У највећој јеткости он је сматрао за понижење да се правда натролџији: ко је и шга је. Једанпут се чуло да је узвикнуо: уа сам официр" — нашто га патролџија премери од пете до перчина и сасвим ладно одговори : — А јес, јадан, јес, луде веле да су цареви и краљеви па онет леже у лудој кући у коју ћу и ја смјестит тога нечесовог овинцира "Госиођица Јуца, баба Јока и Трендо кочиЈаш нису ни сачекали да виде шта ће биги са Нинком, него су као онарени кући јурили и тек после четврт сата чули су да се господин Нинко налази у — апсани Сутра дан члан полиције спровео је Нинка варошком лекару са оваким писмом: „Нинко Нинковић, који се из-

ђоке Поповића и нађе: слагати „1п§:еп, апсПсћ1; е п, V ег 1 е и т <1 е п". Чим је то видео, таки отрчи „Виделу" да се пријави.

Ћира. Даклем у В. Кикинди су дочекали свога архип а с т и р а са сјајном овацијом. Спира. Јесте, пастир се уверио да у Кикинди има доста т :хи и мирољубиви оваца. Али овом би приликом боље доликовало, да се нашао и који несташан ј а-р а ц, који би му истину у очи рекао: ни смо ми још заборавили, какви^ се скоком скаче из Сомбора у Тамишвар.

Ћира. Има људи, који младом човеку не могу да опросте ако је своју снагу, и то са успехом опробавао на пољу српске књижевности. Оаи мисле да такав младић већ због тога греха не сме добити никакву стицендију. Спира- Има! има! — Та знам ја да има свакојаки људи на свету. Али срећа што таки назора нема међу члановима Матице Српске. Ћира. А шта велиш кад би се нашао по који такав и међу члановима књижевног одбора? Спира. На то ћу ти други пут одговорити. Нешто ми се смркава пред очима. Лаку ноћ! Ћира. Лаку, благу ноћ!

даЈе за официра а на себи нема ни једног знака тога чина, синоћ је на јавном месту у глуво доба тако се лонашао, да је изазвао општу сумњу да је сишао с памети. Умољава се надлежни лекар да рече^ог Нинка прегледа и о свему том овој власти извешће поднесе да би се могли даљи кораци предузимати." Варошки лекар био је човек од сгаријх људи; родом је из далека ; као лекар служи више од тридесет година а у ту варош се доселио нема ни пола године дана. Он је прегледао Нинка. При самом прегледу Нинко се тако опоро понашао, да је лекара чизмама хтео убиги тражећи своју чес. Болест је постојала а зове се велико раздражење живаца а по нашки се то каже, прости ме, да је будала. Но при свем томе болест није опасна и може да се излечи а узрок јој је друштвено образовање Колико је овим случајем био потрешен сам господин Нинко, у толикој је мери била и госпођица Јуца. Није то шала њеног драгана до саме прашине понизити и чак.... чак у луду кућу стрпати. Да се та несрећа пре прстена догодила — ајде де, али сада кад се исчекиваше који дан да се пред олтар стане ; кад се она њиме целом комшилуку хваљаше — сада да се то деси, е, то је заиста гроз" но, по сто пута грозно! . . . Али ипак свачему има крај, па и бризи Јуциној може се наћи; није се вајде јадити и печалити ако је ко