Стармали

.стармали* зрој 31. за 1884,

245

Ђука. Јеси ли читао наредбу, да онај, који не зна мађарски, не сме бити к е л н е р у Будапешти? ЦЈука. Јесам, но чудим се да још није отворен у Баји курз за учење мађарског језика за келнере разних народности.

Ђука. Даклем у Фелдварцу иду многа п р а в ос л а в н а деца у Јеврејску школу и у к а т оличку цркву, — до чега ће их то довести ? Шука. До тога да ће се причешћивати у л у т ер а н с к о ј, венчати у евангеличкој цркви а деца њихова отићи у назарене. Ђука. Е па да бог поживи свесне родитеље! Шука. И ваше више аутономне властп!

Ђука. Како је, бога ти, око Панчева ? Шука. Не може боље бити. Црепаја је измолила, да јој устапове мађарску школу саЧивутин о м учитељем и директором, који ће бити директор и над српским школама. Ђука. Па куд ћеш лепше слоге, сад само још Фали, да том директору допусте на немачком језику адвоцирати, па је онда све по Кикиндском програму!

Ђука. Даклем заиста је Чивутин управитељ п над српским школама у Црепаји?

Шука. Тако стоји у новинама. Ђука. Ал' шта је онда с нашом автономијом ? Шука. Она је сад о б р е з а н а. Ђука- (за себе). Само да ми је још знати ко јој је шактер ! Проба пера, 1.Х1. Мет1Ш88е јигаМ! Кад год хлебац једем, Мислим на орача; А кад вино пијем, Сећам се копача; Кад добијем писмо, Сетим се нисача; Лепу слику гледећ' Питам за цртача; Кад новине читам, Сетим се — с л а г а ч а. 1.ХП. / Ћ у т а њ е Јест', некима људма „ћутање је злато, И вредп им баш толико, Пошто је продато. 1.ХШ. Чудна болест. Поп Адамов Јеша Уздише и хуче,

и неда керовима к себи, но што он већма маше керови све већма насрћу. Чика Миша већ не зна шта ће, ствар све постаје критичнија, већ чује да се негди у кући и врата отварају. Наједаред се раствори горе ирозор, а глас гђе Анке повика: лопови ! Илија, Јоване, устајте! Чика Миши није сад више вајде, од страха кад је чуо глас гђе Анке, не гледећи више де су мердевине стропошта се са крова доле у Миличину авлију ! — али не груне о земљу већ на мекану сламу, Пси су дошли до на крај крова, али нису нашли за добро за чика Мишом да скачу, већ су остали горе лајући. Чика Миша је само мало леђа њагњечио. Флаута је одлетела из руке у непело. У тај иах из притаје повика стражар : „Шта је то, ко је то!" — Несретник један, одговори чика Миша стењући. Ох, помози Милоше ! Стражар се приближио чика Миши, а овај иеможе да устане од стра. Цилиндар му се откотрљао до зида, гологлав маше главом, а лице му изражава највећу беду и несрећу. Када се стражар приближио, позна чика Мишу, па се пљесне рукама, скине шешир и упига зачуђено: „А одкуд ви овде, господине Мишо !" — Не иитај, већ помози да се подигнем на да нетљамо одавде. Хеј луда матора главо! промрмља чика Миша.

У дворишту гђе Анке чула се вика и граја. Стражар помогне чика Миши иа јуначке ноге, дохвати му цилиндар и метне на главу. Па га онда запита, је ли још штогод изгубио. . . — Флауту, одговори чика Миша, али остави је бестрага, она је мој убијца. Никада више засвирати нећу. Чика Миша се ослони о стражара, те онда пожури са овим, да што пре и што даље умакну од овог страдалиштног места. Сретно дођу до куће. Чика Миша је чуо неки смех, када је из авлије па улицу ишао, који је допирао из преко, од Момчиловићеви. То је био смех мушких и женских гласова! Тај га је смех освестио. Када се растао са стражарем, он извади из штага добру напојницу, па му рече: „Милоше, што си видео, не видео, што си чуо не чуо. Јеси л' ме разумео!" — Ал' ако они тамо запитају, рече стражар уплашено. „Не бој се, нико неће питати. То је тако удешено, да ме излече од лудости." — Е па хвала господине Мишо, па нек вам буде лаку ноћ, рече стражар задовољан. Чика Миша, ма да се није угрувао ипак леже у постељу, и осећао се три дана као да је болестан, ал ова мала болест излечила га је од веће болести, од смешне старачке љубави. Марс.