Стармали

226

После неколико тренутака опазнмо где Зарпја откопчава огрљицу од кошуље, као да га нешто гушп. — Знате ли шта сад чита ? Смем се опкладити о пет фор., да сад чита ,Видедо а . Хтео сам да се уверим, одем сам у другу собу, завирим му иза леђа, — заиста читао је „Видело" (и то баш уводни чланак у коме се доказује да више вреди рат са Бугарпма него онај луди балкански совет). Док смо ми одиграли три партије пикета, Зарија је био у другој позитури, смешкао се, а прстима десне руке добовао је по столу. — Сад чита „Заставу" рекоше ми тројица у једанпут. Одосмо и уверисмо се, — тако је. Одиграсмо још три партије пикета, па онда опет погледасмо у Зарију. У лицу је био блед! повукао бп два-трипут из дуле па би онда дим даде.о од себе отпирио а за тим је само долњу усну гризао. — Сад чита „Наше Доба". — Тако је и било. Одиграсмо још две партије пикета. Али наједаред се зачу јако кашљање. Мајстор Зарија кашље, грца, пљује, лице му је као паприка црвено, од тешка кашља удариле му сузе на очи. „Е господо моја" рекох ја „сад би и ја могао погодити, шта мајстор Зарија чита, за цело „Турски Народ". Наравски да сам погодио. Ми смо се после тога шетали по улицама, а пролазили смо више пути поред читаонпце. Прозорп су ниски и увек смо кроз ц>и видели Мајстор Зарију. А она млади ђаволани увек су погодилп кад је читао „Јавор", кад „Стражилово", кад „Забавник" и т. д. (то већ не знам по чему су погађали). После дуге шетње дођемо опет у читаоницу (у надежди да се међу тим пиво оладило а кафа угрејала.) Мајстор Зарија седи још на своме месту, — као да " М1ШШ Нема пријатеља, — Хумореска Во времја ово, приде Милета во стеиених дома својега, и сеј пјееан певајушче: „Јер цео живот цсо свет, Санак је само, санак леп." Јуриу у собу, а књиге љоекац о патос, да се одмах свети Никола на дувару задрмао. — Ал тебе, тебе књиго крвава! Дерао се, па дохвати маџарску Штилистику, те ју јопг онако сеператНо лупи о патос да се одмах утроба од корица одвојила. Разјарио ти се брате, па луиа, виче, дере се, да све малтер отпада. — А најпосле види Бог! Тешио се Милета, а и да ј шта ће мора човек, кад га неће нико други. А и зашто да се печали, бугер за народ! За народ! Та шта се још за народ не може учинити; други људа жртвују и свој живот, а он да не пожртвује, или да не носвети један православни : бугер. Док је Милета као монолог своје одиграо, дотле је за столом седео тек прави јунак ове приповетке. Заиста је то трагичан призор. Овај овде лупа књиге прво све у опште а доцније онаво шпециално редом, онај тамо за

је мало љут, али је здраво озбиљан, метнуо је руку на чедо и гледа себи у колено. Де, шта је сада? запитам ја моје младо друштво. — Добијем одговор и на то: Сад је Зарија у какво м забавпом ли.сту нашао какву загонетку и за дужност своју сматра донде се промЈ чити, док је не реши. Алн ајде да га мало узнемиримо, — одите да вас упознамо с њим. Одведоше ме ђаволани и упознаше ме са њиховим оригпналним мајстор Заријом. И ја сам се после уверио да је то један од они стари поштени душа, један од оних стари народњака. Мајстор Зарија, ви сте сад неку загонетку решавади; рече један из мог друштва. — Бога мп је го загонетка, — одговори Зарија. — А какве су вам то новине, што сте их у руци савили. — То је први број „Браника". — Па зар у „Бранику" има загонегака. — Ја не знам треба лп да буде, — али што загонетка, загонетка. — Па јесте ли је решили ? — Ви знате, децо, ја лако загопетке решавам, алп са овом се мучим по сата н неверујем да ћу је решити. Иначе ми се „Браник" допада, и радо ћу га читати, — али само та загонетка, та ме мучи. — Па де-те прочптајте је и нама. можда ћемо ми бити срећнији. Мајстор Захарија метну своје наочаре, разави први број „Браиика" п велегласно нам прочпта ово: „Питамо сада ми има ди сабор те силе, имали српскп народ те силе, да изгони г. Анђеиића из столице, у коју га је угарска влада наместила. Те силе сабор, српски народ нема — а да је и има уверени смо да је употребио не би — никада." столом подбочио се, коса му разбарушена, те очајнички гледа у писмо које је лежало на столу, мало даље опет издерана артија на најситније атоме. Обојици је нешто наспело. Тугу и. бол осећају обојица, само што ју сваки друкчије изражава. Милета виче и дере се, а Аца седи па само уздише, и кад год би само промрмљао речи : Немам пријатеља! Какви пријатеља? Да га нису можда издеветали, кад се на те речи позива. Није. Но данас је пун месец, па за то он тако говори. Он и ако није био месечар, то је инак месец на-њ утицао. Т. ј. кад је пун месец он би се дерао: Немам пријатеља! Па имао не имао, доста то да му је била то фикса идеја. Па што је тако тужан? И то ће имати свог узрока, по свој прилици да је оао писмо на столу узрок туге и жалости. Адреса је гласила: Аци Миленковићу 1лсо. Па ни титуле! А овамо из места, то већ није липсбриф, јер би бар адреса друкче гласила, н. пр. Благонадежном младићу, или, Високоумном јуноши и. т. д. Него то мора да је што густо, да видимо дакле тај густиж. Писмо је гласило: