Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1885.

Два питања, Шта, чека Србија ? Чека конференцију. А шта чека ковференција ? Чека да Србија потроши оне новце што их је од Лендербанке узајмила.

Како Ципцар Сима својој деци тепа. Като, — злато, Катице, златице. Мој Зафиру, Мој талиру, Перко, — бисерко. Ваеицо, касицо. Стевицо, — векслицо. ћиро, — жиро. Анко, — банко : Анкице, банчице. прибележио Обушко.

К о с т р е ш. Има чопор ванредно питоми голубова. Међу њима је један вран као сатана, и дивљак чистог соја. Сви моји голубови нису додуше крштени, али како ког по имену викнем, сваки је ту. Надмећу се, који ће пре да ми на раме стане, кад пођем да их нараним; само та црна авет никако неће да се препитоми, никако неће да се благодарним укаже, за ону храну коју му пружам. Све се костреши, свехоће да је више нешто од прочи голубова. Па што мене као свог ранитеља никако не схуша ни по чуда — јер у данашњем свету и код људи тако бива; — али што ни проче голубове никако не трпи, то ми је непојмљиво. Он ти на сваког голуба мучки насрће. Мало, мало, па по неког „кљуц" у главу. На спрам голубице опет, кочопери се, и свакој без разлике хтео би да се додвори; свакој оће да је госа; нити он има свога пара, нити миссли да се кадгод спари. Наравно да је стога непријатељство свију голубова, и презрење свију голубица на себе навукао. Док прочи голубови своје голубиће хране, он се по крову као манит кочопери, и као бесомучан гуче. Ово његово лудовање трпили су прочи голубови доникле, а кад им је већ доста било, које стога што их непрекидно узнемирује/икућевни им мир нарушава; које са своје охолости и надутости толикује мржњу голубова и голубида на себе натоварио, да су га.једног лепог дана тако исчерупали, да се незна више, дал је вран, граораст или шарен. Груди су му том приликом тако осакаћенс, е се незна, дал су ордени, или ране од исчупаног перја. За дивно чудо, тај голуб је још кад је полетарац био добио име „Емилијан." Не сећам се ко му је то име наденуо, не знам ни зашто је то учинио, — али мора бити да је имао узрока. Штрика.

Жандарска мудрост. Познато је да и жандари имају неке испите полагати, пре него што им се повери она власт и право којим се одликују од других људи. При тим (као и при сваким другим) испитима, дешава се каткад по нешто, што је вредпо да и „Стармали" чује. Ево једне белешке са тога испита: Командант. Шта би ти радио, кад би имао да пратиш две скитнице у оближњу варош, па један од њих на путу, у пољани, или у шуми нагне да бежи. Шта би радио онда? Кандидат ж ан дарски (Мисли се). Командант. Но, шта би радио? Канд. жандарски. Ја би прво убио онога, који не бежи, па би онда вијао онога другог. (Не знам какву је ноту добио, и је ли у жандаре примљен). Штрика.

Ево зашто. Не љубим те ради твога лица бела и румена, нит' те љубим ради тога што још ниси загрљена, нит рад новца пуста блага што ти тата нагомило, ти с' и без тог свима драга свакоме ги чедо мило. Нит' рад твога силног знања о бадету и о моди, нит рад твога васпитања странпутице што т' одводи; нит рад твојих слатких жеља што т' из срца провирују, та ти имаш пријатеља што у звезде тебе кују па ти жеље испуњују. Нити зато, моје злато што си пуна дивних фраза, већ једино, злато, зато не љубим те — што си маза. Гиган.

Баба Оокина приповедка, У једном малом сеоцету М дође бабл Сока код попадије, да јој среже реклију. Тако у раду и из дужег говора почне баба Сока приповедати попадији, вели како су нрошле недеље нашим сокаком прошли неколико Цигана са медведима, па кад ти узе Циганштина буџу па удри по медведу, а медвед ти се усправи на ногама (случајно уђе и поп на врата) па велики као господин попа. На то се поп и попадија сгледнуше па у смеј; — а баба Сока видећи да је пофалила хтеде брж најбрж да се поправи, па рече : није тако велики, ал је тако крупан као господин. Саопштио з. ш.