Стармали

,,СТАРМАЈМ" БР. 29. ЗА 1885.

229

СХ1ЛУ. И опет о томе. Човечије срце Грије жеља врућа; Уздисати не зна, То је пое'о плућа. Плућа уздишеду, 11репукнут' не знаду, Тај привилегијум Срду остављаду. СХБУ. Извиненије. Гле, шта ја написах! Три песме у молу, (Као да се и ја Разумевам болу). Опрости ми греху, Опрости, Стармали! Ако песме примиш, Прими их у шзли. Ја сам хтео писат' Нешто много луђе; Али су ми перо Подметули туђе. (Перо би господар, А ја бих оруђе). Опрости ми даклем, Молим те ипаки, Јер ка' што ћеш видет' Поправићу с' таки. СХ1 ју 1. Догађај у нафани. У кафани једној Десило се ово: (У ствари је старо, У песми је ново). Кафа беше млака, Сркао је неко; Да је била врела, Он би се опеко. г— д-н.

Добар одговор. У Тителу у бившој Шајкашкој упарадио је капетан своје новаке, да их прикаже ђенералу, који ће доћи да држи смотру. Дође ђенерал, и дивећи се узрасту и чистоћи новака, запита ће једног: „Момче, колко година служиш?" „Осам, господин ђенералу" рећићемомак- На то ће прећи капетан и обрецнув се на новака запита ће га: „Откуд осам година, кад си тек ступио у службу?" „Служио сам код господара Пере пет година, н код попе две године и пол, па сад рачунајте колико је свега" одговори новак озбиљно. Штрика.

Доељедност | После оне саборске седнице, у којој се о адреси гласало, искупио се беше силан свет са посланици на карловачку пијацу. Разговор се водио скоро свуда један — о судбини сабора. Међу посланике узтумарао се поп Панта, по свој прилици да свом шефу јошт последну услугу у судбоносном часу учини, неби ли им како испао план за руком, да посланици положе своје мандате; а шта би после било, то би они већ удесили. У тој намерп тражио је и пои Панта од саборских посланика „досљедност," са речима, ето, викали сте по новинама једно. а сад радите друго, — ди је ту досљедност? Посланици су пустили поп Панту да се размеће по карловачкој пијаци са његовим разлознма. Међутим пошто је поп Панта све посланпке обиграо и свугди на ладнокрвност наишао, зехотећи се нико с њиме о предмету доследности дишпутати, дође он на послетку и до брата Симе Радуловића. Кад је и њега за „досљедност" запитао, одговори Сима: Е господине, а ди је ваша досљедност? и ви сте некад с нама заједно били, па зашто и сад нисте ? — Немогу ја шта силом, рече поп Панта. Добро, ако немогосте ту ништа ал има где можете па опет нећете. На пример оно ваше старо перо није више наше. — Није да! рече љутито поп Панта, пишем ја и сад, радим гдегод могу. Јесте, јесте господине, рече Сима, ви пишете ал у противничком листу. — Лист пије мој, доскочи поп Панта. Е мој господине попо, знамо ми вас врло добро; знали смо вас прије јошт и боље са ваших ваљаних дела; па куд дедосте бога вам оно ваше лепо име, које см,о ми некад тако радо спомињали ! ? верујте господине оно ваше пегдашње име, више је вредило од оне петровоселоке сесије за коју сте се толико процесвали и ваше име њом укаљали. Поп Панта направи Кпкзит те некако псчезну пз пред Симе. „Доследност" је тражио и као што видимо и нашао је. Прибележио Ефендија.

Какви су изгдеди код нас. Кад се погледи са једне^стране, оваки су: Крађа. Расипање. Аконтирање. Халовито гутање пореза. Али сваку ствар ваља погледати и са друге стране. Онда су опет изгледи оваки: Маџарски жврК. Шовенистички ЧиР. Правда глувА. Народносни уздаХ. —