Стармали

228

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1885.

Ћира. У опгате се признаје да је српско оружје добро. Пушке су добре. Спира. То ми је нило. Треба ће. Ћира. Сабље су добре. Спира. Радујем се. Треба ће. Ћира. Џебана је добра. Спира. Тако, тако.Није наодмет. Ћира. Само се о српској артиљерији*нешто рђаво говори. Спира. Е брате, како ће и да ваља кад је Гарашанин артиљериски обрштар.

Ђука. »Читам у нашим листовима да српска влада хоће „з^ашз ^ио ап1е." Шта ди ј ој значи то?" Шука. „Не може се то сасвим г добро казата на српски." ^ Ђука. »Е, онда и није за нас."

Пред бировом, Чича Касијану узму плајаши коње и кола са кукурузом и дотерају у варошку кућу. Он се истина одговарао а најпосле и молио, али га нико и не слуша, те куд ће шта ће: упути се варошкој кући јавити, да су му са вегове њиве кола и коње отели. Кад тамо а потреви баш на биоаа па га запита: „А што си ми коње затворио"? Биров се осече на њега: „ Још смеш да питаш ! А ко ти је дозволио да береш кукуруз ? Плати овде десет форинти за штроф па можеш коње и кола кући отепати." — Тако ? А ко је сејао и копао тај кукуруз ? Ја теби немам одкуд платити, па ма они у затвору поцркали; а ја већ видим, да си наумио да ми поједеш коње; тако си ми лане оног шугавог појео, па сад и ова два хоћеш, ал' ништа, можда ће дати Бог па ти неће бити баш на здравље. Милитарац. Проба пера. схш. Човечије срце. Човечије срце Не види се ди је, А када га видиш, Онда живо није. Срце даклем само Анатоми знају, Сви остали људи Ље га не познају. схшг. Опет о томе. Човечије срце Мора да се једи Што му у суседству Баш желудац седи« Али оно мало Што ужива права, То је за то, што му ј' Подалеко глава.

госпођице. Осим тога био је страстан дуванџија. Само дувана, па све у крај. Кадгод кад уђемо који од ђака у собу му, мислиш да си пао у паробродски димњак, покуља дим као са каковог жртвеника. Он је живео, као што сам вели као мали бог. Та није ни она изрека за бадава: „ђаковање, царовање." Ал дошло је често и до тога, да се стихови измењивали, особито кад је морао да остане преко подне, с' оне стране браве, и тад би ови стихови, бар по њега више важили: „ђаковање, Робовање." Но то се није баш тако често догађало. Двапут трипут у години дана, тако н. пр. није био затворен још од есенаске, кад је био о Митрову-дну код Пере на свечари. Ево чујте, шта је било. Био је о Митрову-дану Пера Примигостић свеч а р. Био је то ћак гостољубив, као што му и само презиме звони. Дакле оду њих неколико или краће речено читав разред, к Пери на вечеру. Ту^је дакле и Милета, ђура, Сава и т. д. па и гоеподин Аца. Има их дакле сваке врсте. Није време дуго потрајало ал већ се пуши вечера на столу. Дочепала ти се брате раја, па није да се то једе, већ све пуцају заушњаци. Папрен паприкаш, па хоће и вина, а било га је хвала Богу. Баш су ти ти ђаци ђаволи, помислиће један или други. Ал, шта ће за бога, та није; ео код своје газдарице вака паприкаша већ и не памти

па мора човек и да се свети. Једе се и пије се, све је у свом најбољем току па ево већ и по које: Многаја љета Било је ту и мушких и женских, једни за једним столом а други за другим. То Аци није ишло у рачун, те је непрестано шпекулирао како да се сједине, те да би могао показати и женском свету које он! и шта је он! Не да му ђаво мира те стога предложи, да се здружз и да сви за један сто поседају. Цредлог би усвојен тек после дужег опирања. Први опозиционар био је Милета, он се свом снагом одупирао, али бадава, већина решава, морао се дакле покорити вишој сили Дакле сад је хА.ци било срце пуно радости. Одмах се. упусти у курисање, та није да говори и рукама и ногама, већ се сав запенушио. Ласкао им је, боже, већ само се тако може. А оне већ све уживају. Аца је највише облетао са своји песнички крили око Букосаве Видићеве. Док се он ту око женскиња занимао, дотле је остала братија ударала у сва звона: Многа љета! Милета све везе, а добро је већ и подухватио па клизи, брате. — Да бог поживи нашег домаћина! отпоче Милета, па му наздрави онако српс о-ђачки, а ови удри у; Многаја љета! Аца је ћутао и исмевао би своје другове, ал чекај се, господине песниче, мислио је Милета, који је то приметио, наместићу ја већ теби леђа. (НаставиЕе се.)