Стармали

252

„ СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1885.

□ • Ја сам Србин, и не могу никада бранити онога с киме Срби ратују. Ала кад саи чуо да гори Видин, помислио сам: боље би било да смо запалили В и д е л о.

1+г. „Наше Доба" тако доноси ратне вести, као онај, који је чуо да нешто звони. Звони, брате, звони. Гарашанину је већ одзвонило, — али звоно се још није уморило.

^. У Грчкој је неко изумео барут, који не пуца. Влада је тај баруг купила и сада другог пеиа. Ако грчкој војсци пушке зар'ђају, а међутим потреба позове на бој, „Стармали" ће им морати послати неколико кутија пуц-пулвера.

Будући историчар краља Милана наћиће се у неприлици; неће знати шта ће пре писати, или „с1е ђе11о" или „с!е расе".

0 краљу Милану говорите што хоћете, — не марим (оп је све заслужио), — али у част српске војске ми не дирајте. бна је показала старо јунаштво. Њу нису Бугари надјачали, него оно, што дај боже да више никад не буде.

А има ли што ново из Босне ? Има брате, има. Отвори само „Сарајевски Лист" па ћеш н сам видети. Босна хоће, не само да се п р о п е в а, него и да се проигра. Прва је новост „Певачко друштво." А ко га покреће? Зидар г. В а п ц а ш. (Босанци још нису изумели инсектенпулфер, даклем Ванцошима може

дакле девојка у вољи, узните је, или — или ми више не долазите у кућу." Момак се застидио, па како не беше према девојци сасвим равнодушан, одмах је онако у забуни и заискао. Кад је Јовић отишао, полети она ћерци у собу, да јој радосну вест јави. На вратима дочека је Даница, и дкрћућом руком предаде јој писмо од г. Машића, што га је донело дете баш сад за поспођу. Срдито и нагло узе писмо и отвори га. У писму је молио и Машић за руку Даничину. „Треба ми тај„гоља"! Имам ја за гебе и боље прилике." Узвикнула је, па етаде кћери расчлањавати, како је и г. Јовић искао, и да ће скорим бити „прстен". Даница јој паде на груди плачући; молилаје преклињала, да је даде Милану, јер воли и она љега. Али госпођа оетаде при своме. — Ко б [ се још освртао и на луде жеље и сузе девојачке! . . . Још истога дана разнео се глас о удадби Даничиној по селу као муња, помоћу саме гђе Чигрићке. То је чуо и Машић, па дошао да се о томе лично извести. Чигрићка му рече лукаво и смишљено, да јој је

бити до певања). У прочем то може и за урођенике да буде добро, јер кад чују рођаци Ванцошеви из бела света, да се у Боспи п е в а, они ће рећи: \У о тап с!а 1азз сНсћ гић1§ п1ес!ег" — ; и тако ће да порасте, ако не босанско к о л о, а оно бар босанска к о л о низација. Друга је новозт „Позориште у Сарајеву," А, то је лепа грана уметности. Позорпшге је, наравски, немачко, јер Немци се најбоље знају свугде уметнут и. Глава је томе позоришту неки г. Ш у л ц. Али за успех позоришном подузећу није довољна само мала глава, ту треба и дугачак пеп. А реп је нублика. Но пошто се Босанци још нису одлучили да буду р е п - п у б л и к а, то ће канда г л ав а тога позоришта заглавити и вратити се у Осек, од куд је и дошао. — То ће можда бити голема штета по цивилизацију Босне, јер г. Шулц је већ прплепио на сваки ћошак веселе плакате, да ће давати: „модерне оперете, шаљиве игре и разне лакрдије" — (али огрешиће се о свети задатак цивилизације, ако непросвећеном народу не покаже и како се канкан игра.) Ово су за сада све новости из Босне. Можда ће ко запатити: ,Па шта вели „Стармали" на то?" Немојте ви питати шта „Стармали" на то вели, него ајде да прочитамо шта на то вели „Сарајевски Лист." „Сарајевски Лист" вели: „Радујемо се доласку овог позоришта. За овако печење то је достојна салата. \\^ипзсће шоћ! ^езре1з1: ги ћаћеп! — Си1е Масћ!:!*

*) На то ћу ја отпевати нешто маџарсЕи: „ЈУет ке11 пекет ваШа. Нипсги1 а Ш карсШа — јај Ле Јај!" Слагач.

врло жао што га мора одбити јер је на своју велику жалосг Даницу још пре обећала Јовићу. Он је ту лукаву учтивост одмах проврео, па у првој ватри и свом увређеном поносу изазва је, да му се покаже у правом свом облику. И то даде повода да падне између њих и оштријих речи. После овога настадоше по сироту Даницу праве муке, До сада се још и надала, да ће јој се мати окренути. а сада јој више нико не поможе! По заповести материној морала се ноказивати пред светом весела, а срце хоће да јој пукне. Не дајмо да до тога дође, чигаоци моји, — и ја ћу се трудити да тако буде. II. Једнога дана не беше Чигрићка код куће. Даница даде срцу на вољу, те стаде горко плакати — та то је начин оних што не могу да се помогну, а слабо се уздају у људску помоћ. . . У томе куцну неко на врати. Она се трже и отре сузе. У собу ступи повисоко девојче пријатна изгледа. „Иванка!" викну Даница и паде јој око врата.