Стармали

110

„СТАРМАЛИ" БР. 14, ЗА 1886.

*** Све женскиње, које нису хтеле за мене ноћи, нека хвале бога; јер ја би мојој жени сваку жељу испунио, па за неколико месеци ето ти на свету два просјака више.

*** Кад ловци што нриповедају, увек треба у друштву ко да кине, а други да каже: истина је! — То учтивост изискује. Ја сам у јелу и пићу увек умерен, јер ми је стра да се не разболим, па би ми онда лечник забранио моји уобичајених 13 чаша пива и две литре вина.

*** Ја сам зацело учтив човек, али кад се ко ома нађе увређен чим га нагрдим, онда могу да се заборавим и да постанем неотесан.

Мала Ката. „Мајка! мајка! виче мала Ката, „гле ! на гдави како стоји брата? „Ал би и ја тако нешто хтела, „били мајка, били збиља смела?" „„Зар на глави ти да стојиш дете? „ и то Ви чедне девојчице мале, „„учинити ни пошто не смете "?* К' игри мала Катарина лети; „нека, нека, док само нарастем, „ја ћу онда баш зацело смети!" Др. Казбулбуц.

Надгробни надпис „доброј" жени. Отићићеш у сред раја, — А веруј ми није право! Ал дабогме ти си „добра" Нетребате ни сам — ђаво. Никефор. Шнегештебер, Био Србин кочијаш код једног швабе поштара у служби. Зими по хрђавон путу и времену често је пути задоцнио, немогавши на зродисано време у штацију стићи. Почем је у погледу тачности код поште велика строгоет, морало се свако задоцњење извинити, у коју се сврху свагда узрок задоцњивања поште у један службени буквар морао уписати. Поштар је зими обично у тај буквар као узрок задоцњења писао: „Же§еп 8сћпее§ез1;б1>ег уегзраШ". Почем се то често догађало, наш србенда кочијаш свикне тај немачки израз: 8сћпее§ез1;бБег (мећава) ал није знао шта значи та реч на српеки. Један пуг ти се наш србенда кочијаш у једној штацији опије те дође кући доцкан. Ал то беше у сред лета, кад је највећа врућина била. Приспевши кући, поштар га запита ди је толико остао, те се тако задоцнио ; а наш ти србенда онако накресан, ни пет ни шест већ рече: „А шта ваздан питаш, Пиши III негештебер"! 3 а ш т о? B.) Зашт'о си снужден навек. Кад је кнша, Симо? C.) Зато место воде Што не нада — вино! Никефор.

— „Богу фала рано!" — бака одговара, Па јој кујнска врата полако отвара. —■ „Само пази ћерко, полагано иди Срамота би било, да те когод види!" — „Ни бриге те, мајко!" — рече мома лака Оде лепа мома, оста сама бака . . . Сада валда знате, како да незнате? (Ма да с' баба Рокса тако вешто крила) Она мала, седа, кукуљава бака Наша баба Рокса — врачара је била . . . II. Ко је не познаје? — Та знаде Је сваки! Запитај и дете, казаће ти таки. Ал најпре ће стати, па ће те гледати Ко да ће да рече: „Жалосна ти мати! Зар је не познајеш, — ту вештицу стару Онда не знаш ништа!" — (Ето ти белаја!) Понда ће ти редом чуда да набраја. Пре причања најпре лепо се прекрсти (Али само пази, све му дршћу прсти !) Прича, како ноћу за оџаком седи На одатле доле у сеоце гледи. Чича Марко каже, једном о поноћи Морао је поред њене куће проћи;

Случајно му с' поглед у авлију оте Па шта виде јадник? 0, чудне страоте! . . . У авлији жена силесија, много, Јаше на жарачу (Милостиви бого!) Понда нису жене, ко што им је вајта Већ репате редон, — реп им од по фата А измеђ, њих свију Рокса гордо шеће Силесија жена око ње облеће; На жеље јој пазе, па је служе дворе, Саио да с' до њене милости додворе Не потраја дуго, ал читава руља На капију сада унутра покуља. Измеђ себе воде човека баш жива (Марко га је позно, — наш комшија Трива!) Упрепасти с' Марко — шта ће сада бити? Ко укопан стао, — па се загледао. Ал вештице оне, — (вештице су биле!) Као да се махом редом помаииле. Као исте зније, тако засиктале Па га на комаде бедног раскидале. Попише му крвцу, — ко да ј' није било Ал у тои је већем иалко засвитило. Кад видиле оне, да се губи тана Нестаде их за час, — оста Рокса саиа. Прекрсти се Марко, па се крено доиа