Стармали

218

„СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1886.

парастос. Онда би се сигурно морао и сам државни тужилац насмејати, па да би умирио а опет развеседио то „плачевно собраније, а морао би рећи: в Та не плачите, господо, за име света. Ја сам се само шалио, јер у мојим речима нема ни трунка истине, а да вас заиста уверим, како ја нисам истину говорио, ево вам јавно признајем, да сам о свим тим страшним стварима, о којима сам вам малочас говорио, из „Пестер Лојда" дознао. Сад ћете ми ваљда тек веровати." И на то би се сви утишали, сви би се за тим слатко насмејали, сви би се радовали, што се вештином државног тужиоца судница претворила за часак у позориште, и на том би се парница и свршила. Али тога није било, него је Јагаа Томић осуђен на три месеца државног затвора и 600 форината глобе. Услед тога јако су се ужурбали у Вацу. Крече собу и рибају патоо у државном затвору, где ће Јашу дочекати и сместити, а гостионичари се жале на будимпештански суд, што му је тако мало досудио, јер би га иначе дуже могли костирати и тако што више српских новаца заслужити. По томе се види, да се по примеру угарске вдаде ни будимпештански суд не стара као што треба за мађарске обртнике. Међу тим „Застава" има потпуно оправдаеог узрока, да се радује, што се према њој тако поступа. Друге новине морају да плаћају своје нарочите извештаче по разним местима, а „Заставиви* нарочити извештачи у Вацу добијају слободан стан и не морају се бојати, да ће им што фалити. Пошто је Нанчић отишао из Ваца, то се државви тужилац поплашио, е ће ^Застава" остати без свог нарочитог вацког извештача, па се ето за то и постарао, да сад Јагаа Томић оде у Вац и да тако у вацкој тавници и опет буде „Застава" заступљеиа. Пошло је дакле на „оплез", ; агодджет&к. Накаљаније једне жене — газдарице, (Истинит догађај; збио се у Херцегов.) Одавно сам желио, да кршеве херцеговачке — ово ремек дјело божанствене ирироде — својим рођеним очима видим. Давнашња моја жеља није у овај мах остала пуста и како већ било, дочекао сам 5. Окт. 1882. своју жељу оствареном. Дошао сам у највећу херцеговачку варош М и настанио сам се сасвим случајно код неког чиновника — који је ожеаен био и по несрећи (својој) дубоко стајао под папучом своје супружнице — и тако дане за живот му онредијељене један по један за леђа бацао. Трећи дан сам се већ у кући штоно наши кажу одомаћио. Како је госпођа домаћица врло разговорна била (што је сигурно изузетак) — то ми се отворило широко поље за врло разнолик дишпут. Теме, око којих се наш равговор обично вртио — тако су разнолике и неисцрпиве биле, да сам се доста пута у неприлкци налазио, како ли ћу свијетла образа да испливам из тог мора од ријечи. Наш домаћин — коме би више доликовала ма каква женска кецеља него бркови и његово високо званије — обично је ћутао и по каткад својој женици одобравао. Једина његова врлина

па ако тако и даљеустраје, онда би Томић и Нанчић добро урадили, кад би извадили перманентну жељезничку или паробродску путнинку карту од Новог Сада до Ваца и ватраг. Тако би их бар пут 'ефтиније стао, а српски самостални новинари треба да штеде у свачему, па да тако и тиме покажу, да су н< помирљиви противници данашње угарске владе. Док се Јаша Томић спрема на далеки пут у Вац, где ће проводити миран и спокојан живот, што је свакако добит у данашњем колеричном добу, донде је српски синод отворен мађарским језиком и изабран је за вршачког владику наш познати историчар архимандрит Иларијон Руварац. Дакле сиротом Радићу измакла се владичанска митра! Шта ћемо, кад је свет неблагодаран ? Ето, Руварац је писао само расправе из српске историје, па је постао владика, а Радић има орден св. Саве и написао је тринаест којекаквих књига, па не постаде ништа, него мора сиромах и даље да уздпше за митром и штаком. Чак је и једно своје „учено" дело посветио и Трефору, па ипак се та посвета ни у шта није зарезала! Чак је и за свога оца рекао, да је 1848 9 године заједно са Мађарима војевао, па ни те очеве заслуге не стекоше сину владичапске митре! Заиста, судбина је врло грозна ! То ће се сигурно највећма осетити у вртпачкој конзисторијалвој писарници, али ја не желим викоме зла, па с тога ни не желим, да се ико заплаче за то, што Радић није постао владиком. Ако се ипак ко мора заплакати, то нек се заплаче Радић сам, јер ће се он брзо утешити, па, дакле неће бити велика штета од његових суза. Милисав.

састојаше се у оме, што је до зла Бога мрзио пулферисање и мацкарање женских у ошпте, Ту његову врлину | сам ја — по себи се разумије — сваки дан брижљиво неговао — знајући унапријед — шта ће се са милостивном, која се узгред буди речено бојила (варбала, мацкарила) догодити. Кад сам већ домаћина на ту. слабу страну нашег женскиња довољно упозорио — и знатну каштигу за тај злочин код њега испословао — обрнем све моје мисли на то: како ћу га увјерити, да се и његова госпоја обичаје у извјесне дане поприлично бојама дотеривати — и ролу једне љепотице баш љуцки одигравати. Премда су шијаци (а ја сам баш прави) врло недосјетљиви — то ме је у овој прилици (а њеној неприлици) срећа послужила — таман ко војводу Пека на Вучијем Долу. Прва ми брига бијаше да се — али сам, — докрадем до спаваће собе наше госпоје — пошто сам знао, да спаваће собе многу тајну чувају. Послије дужег вребања испане ми за руком — и ја се створим — али само сам — у соби наше познанице. Посао сам морао обавити врло брзо — јер сам се бојао — да ме госпођа на тако сумљивом месту не затече. Завирио сам прво у огледало. Нема ништа. Претражио сам сумљиве буџаке. Нема ништа. Е још остаје кревет.