Стармали

222

„СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1886.

Жандарж: в Па те смо прошле скупштине протералп. Ја сам својом руком одвео седморицу до жељезничке станице." Председник: „50 опозицијоних избора смо ункштили." Гарашанин: И А где су она три четир опозицијонара, које смо оставили." Жандарм: „Ви сте ми рекли г. министре, да им при разлазу прошле скупштине дошапнем: Ако их видим још кадгод у Нишу, ребра ћу им поломити." Гарашанин: „Ух, ух, па шта ћемо сад? Но тако је то, ка ',,о човек сувише ревностан. . . . (Узвикне очајно): Сто дуката за сваког опозицијоног посланика! Сви владини посланициу један глас: Овамо сто дукага, ја ћу у онозицају. Гарашанин: А, несретници једни, сад сте се показали у правој боји. Зато нећете више добити ни један лиферације. (Окреће се жандармском офисиру). Одмах брзојавите свима владиним посланицима, који нису ту, нек одмах дођу. Геците важва, врло важна државнаствар. Ал не, немојте тако. Баш онда неће доћи. Брзојавите: издаје се велика лиферација. Ко се закасни, сам је крив. Тако ! Молим г. председниче закажите сад слободно скупштинску седницу сутра у 9 сати ујутру. Сви ће они доћи још ноћас. Нека се нареди дочек и за краља, јер ако дочује испод руке за лиферацију, можда ће и он доћи, да види шта је." (Скупштинари се разилазе са речима: Е, баш је мудар овај Гарашанин! Треба да влада 100 година.) Ев.

Шетња по Бузијашу. Читајући у омиљеном „Стармалом" разне шетње које „по 11 Саду, које пак по „Свету", ваумим ево и ја да се мало „прошетам". Јест! ал исга господа шетајући се, сало су своја посматрања обележили, и њихова шехња врло их је јефтино стала ; па оиет — на вељу нашу жалост — Абуказем ман'о се шетње; одаосно (хвала богу) и сад ее шета ал неће своје „брчије перо" да умоча у мастило па да нас и он мало — по његовим адету — развесели ! . . . Елем и ја — као што рекох — добијем „густ" да се мало прошетам. Но боље би било да нисаш, јер ме је моја шетња скупо стала; отиратио сам своју жену у К упатило, и кад је кући дошла видим: да су мојих 400 фор: а. вр: фуч! Па кад сам тако „јефтино" прошао, ево да и ја обе- | лежим моја посматрања, која — кад су тако скупа, мора ' да су и интересантна! (бар за мене јесу). Бузијаш. то вам је врло лепо купатило (ко лепше није видио); а што је главно: то је купатило готово само за женскиње, с тога и долазе амо са свиј» страна госпође не само из наше домовине, већ и из Србкје па има их и из Босне. Ове године беху Срлкиње у већини тамо; с' тога и ниси могао чути други разговор већ готово само српски! једино гостионичари и келнери предусретају своје госте са: „а1а зго1§аја : ' „гај ?•' и т. д. Ал онако и насе-

доше што српски ни бекаути не заају ; нису могли заио вести наших Српкиња испуниги, ако не беше у друшгву који и мађарски знаде, који им је тумачио захтевања; ево примера: — Дајте ми једну белу, — заповеди нека Србијанка. — Теззек рагапсзоШ? рећи ће келнер, који се узверио мислећи : да исга госпа хинезки збори; и једва га ја извучем из беде и прогумачим му да се бела кава ишге. У тим засвира циганска банда (може се рећи и музика) — чардаш! Није нам било противно, ал се надасмо: да ћемо и ми Срби — која смо у такој огромној већини овде, бити усрећени (за наше скупе и лепе новце) да и „нашу" коју одсвирају! Али љуто се преварисмо, јер док је музика изређала „валцере", „четворке" па опет „чардаш" истекао је обвезни сахат, и тако ми осгадосмо као риба на сувом ! Нисам могао друкче своје осећаје задовољити, него „ одзвижј,им " коло па — заишгем „Заставу." — №псз! осече се на мене обријани келнер. — Дајте ми „Браник" продужим опет ја — Аг шпсз! вели опет он. Шта наоп ко ! да и овде не терају умерену полити • ку? Љубопитство ме натера, на заиштем : „Наше Доба." — Аг зеш јага!јик ! заврши опет он ! а мени не остане ништа друго већ да изјавим „нашем домаћину своје негодовање што ни једног Српског листа нема туне ; па како сам после од жене чуо, да је после мога одласка претплаћено на „Заставу", то молим славну администрацију за нерценат! Тек што хтедосмо устати од стола ето ти к' нама један млади пар људи у Србијанскон оделу, који нам се нрикаже, и седе за наш сто. Беху то муж и жена (баш као ја и моја женица) само ја вармеђаш а они из Босне. Не потраја дуго (као обично где су и женске у друштву) и разговор се заподене; и кад почесмо мало и у „политику" да ударамо. ево шта сам од Босанца дознао: — И тако пријане ми смо сад синови једне државе јер је и Босна сад Аустријска. — Јок! - дохвати Босанац — ми нисмо Аустријанци. Аустрија је само наш кум ! . . Као обично, браћа Србијанци и Босанци у главноме мало говоре, па тако и имао посла с мојим друшгвом. Много и дуго сам приповедао наше прилике и неприлике ; а кад се већ уморио од говора, — а већ се и подне нриближивало — насмешим се и речем моме Босанцу : — Ти брате мало говориш, да ти није досадно моје друштво ? — Истина да мало говорим, али тим више оеећам; — једва прозбори Босанац! — Шта ? радознало га упитам. — Глад! — рече — па у гече. Тако сам утукао дан које у разговору, које пак непрестано отварајући „буђелар" и мењајући „банке" ; приспело је вече. а баш ће бити игранка у „кур салону". Чудно ми беше да наше лепе болеснице ни овом приликом не избегавају игранку; но одма сам се „одчудио" кад видех где једну стару госпу нослужитељ на малим колицама тура; и кад чујем њен, крештећи глас: „Јоћапп ш Киг 8а1оп ! хоће сиротица и она тамо, па како не би онда омлађи! Једва умолише стару „тенцерку" да се врати, јер са „еквипажом" неможе се тамо куда је наумила. —•